Милорад Павић

Милорад Павић Аутобиографија Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом. Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија. Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње. Волео сам два Јована - Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома). Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа. До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане. На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица. Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате. Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа. Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна. У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров “пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену “Московског художественог академског театра Чехова” мој “позоришни јеловник - За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо “Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски “Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада “Кратка историја човечанства”. Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

Pismo Koste Pavlovića upućeno Kosti Dimitrijeviću autoru knjige o Ivi Andriću:

''Kembridž, 2. decembra 1981.
Hvala Vam na ljubaznom pismu od 3. novembra. U nekom stalnom poslu, ne stigoh da Vam odgovorim na postavljeno pitanje o Andriću.
Ja sam za njegovu ljubavnu aferu čuo od jednog masona još pre dosta godina...
Bogdan Krizman, profesor sveučilišta u Zagrebu, pisao mi je 10. avgusta 1978: ''Nedavno sam bio u Beogradu i radio u Fondu Masonske lože. Pri tome sam utvrdio pozadinu izbacivanja Ive Andrića iz masonske organizacije. Radilo se o kažnjavanju dotičnog jer je bio tužen od masonskog brata Gustava Krkleca da ima ljubavni odnos sa g-đom Krklec. To je sve''.
Prijatelj mason, koji mi je tu tajnu otkrio, rekao mi je da su takve tugaljive stvari ostavljene Velikom majstoru da ih reši. On je pozvao Andrića, koji mu je priznao vezu. Veliki Majstor ga je tada upitao da li namerava,ako dođe do razvoda, da se osobom oženi. Andrić mu je odgovrio: ''To mi nikad nije ni u snu palo na um''. Posle toga je pala odluka Velikog majstora o isključenju...''.

Kosta Dimitrijević ''Vreme zabrana'' , str.143

Обложи се момче и девојче:
Да спавају, да се не дирају.
Момче даје седло и ђогата.
А девојче ђердан око врата.
То рекоше, у кревет легоше,
Једно другом леђа окретоше.
Кад је било око пола ноћи,
Проговара лепота ђевојка:
''Окрени се, не окренуо се,
Зар ти жалиш седло и ђогата
Мртвога те окретала мајка,
Ја не жалим ђердан око врата;
Твог ђогата нек изеду вуци,
А мој ђердан нек носе ајдуци''.

Народна песма из Метохије

Жарко Васиљевић (1892-1946)

У СОМБОРУ ЈЕ УМРЛА МАЈКА ДАФИНА

Кокошке и старе жене накриве главе и слушају како
звоне звона,
и кажу: то је сигурно за покој душе добре мајка-Дафине

Па онда се коке попну на дудове и моле:
на другом свету, Господе, подари доброј мајка-Дафини
баки и домаћици,
беле коке, да јој носе јаја,
подари јој петла певача, да је буди и пробуди о
страшном суду,-
била је добра душа и уздисала је кад год је клала коке у
недељу.

А старе жене подвуку се под дуње, заплачу тихо и моле:
Подари, Господе, доброј мајка-Дафини, баки и домаћици,
лаку земљу и рај,
подари јој сунчани дан за погреб,
цвећа, воштаница, тамњана и много старих бака да наричу,
подари јој, Господе, лаку земљу и рај,
била је добра душа и није карала унучиће у недељу.-
Старе жене подвуку се дубље под дуње и моле Оченаш
и Богородице,
моле, заплачу тихо, заплачу још тише, моле па заспе.
Док се сунце, као црвени петао, попне на Кронићеву палату,
Закукурекне за душу добре мајка-Дафине, баке и домаћице,
шћућури се и заспи у таванском окну.

А на одру мајка-Дафина, бака и домаћица, лежи и мисли,
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене смеше се и
могу да мисле-,
лежи и мисли мајка-Дафина, мисли и скоро да заплаче,
И тихо проговара мајка-Дафина, бака и домаћица,
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене могу да
говоре-,
проговара и зове унучиће по имену и коке по имену,
и теши их, и тепа им, тихо тепа и тихо теши,
као што то мртве жене раде на одру.
Па очита Оченаш и Богородице,
и каже: Опрости, Господе, што више никада нећу
припалити кандило и воштанице,
што нећу умесити кољиво и поскурице, и делити
ракију на гробљу,
опрости, Господе, што нећу више доћи у цркву на
вечерње и бденије,
опрости, опрости, Господе, што сам умрла....

* * *

Сутрадан пронели су је кроз Чонопљански сокак,-
а добра мајка-Дафина, бака и домаћица,
мирно је лежала, бројала дрвеће лево и десно,
и још једном погледала низ сокак и поворку
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене могу и да
гледају-,
и видела је: унучићи плачу и никог нема да им носеве
убрише,
а сасвим отраг коке озбиљно иду, купе по путу црве и
нешто гунђају....
Онда је добра мајка-Дафина, бака и домаћица,
затворила очи и није више никада прогледала.

(1937)

Ser Ahmed Salman Ruždi (Sir Ahmed Salman Rushdie, rođen 19. juna 1947. godine u Bombaju, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju dominantnu temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih literarnih dostignuća tako i zbog brojnih kontraverzi i skandala koji ga prate predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca XX veka.

Biografija

Salman Ruždi je rođen u muslimanskoj porodici srednje klase u Mumbaiju (današnji Bombaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Mumbaiju a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968 godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi poprilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara.

Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu.


Godine 1988, objavljije svoj četvrti roman „Satanski stihovi“ koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u Muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14 februara 1989 godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998 godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatimi povlači fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izrašavanja.

Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990 godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991);knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma.

Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996).

Radi kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusecu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004 do 2007 godine.

Kraljica Elizabeta Druga na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007 godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune.

Književni stil

Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Ruždi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgarkova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragi-komični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.

Zanimljivosti

Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. "Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati"[1], izjavio je Ruždi.[traži se izvor]

Ulondonskom teatru "Barbikan" je izvedena pozorišna predstava "Deca ponoći" po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šrilanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u njihovim zemljama.[2][traži se izvor]

U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Ruždi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

Bibliografija

- Grimus ( 1975 )
- The Midnight‘s Children ( 1981 )
- Shame ( 1983 )
- The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey ( 1987 )
- The Satanic Verses ( 1988 )
- Haroun and the Sea of Stories ( 1990 )
- In Good Faith ( 1990 )
- Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981-1991 ( 1991 )
- The Wizard of Oz ( 1992 )
- East, West ( 1994 )
- The Moor‘s Last Sight ( 1995 )
- The Ground Beneath Her Feet ( 1999 )
- Fury ( 2001 )
- Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 ( 2002 )
- Shalimar the Clown ( 2005 )
- Careless Masters ( 2007 )
- Parallelville ( 2007 )

Dela objavljena na srpskom jeziku

- Deca ponoći - "BIGZ" ( 1986, 1987, 1989 )
- Satanski stihovi - "Prosveta" ( 1989, 1991 )
- Harun i more priča 1991
- Istok, Zapad - "Geopolitika" (1995 )
- Mavrov poslednji uzdah - "Narodna knjiga" (1997 )
- Bes - "Narodna knjiga" ( 2001 )
- Sramota - "Narodna knjiga" ( 2002 )
- Tlo pod njenim nogama - "Plato" ( 2003 )
- Grimus - " Narodna knjiga" ( 2004 )

Izvor:wikipedia

Препорука уредника ''Метох''-а: ОБАВЕЗНО ПРОЧИТАТИ!!! - ''Деца Поноћи'' , ''Мавров последњи уздах'' и ''Сатански стихови''. Ни остале нису лоше али дебело заостају за наведеним , осим у бљеску и детаљу можда подсети на стару славу роман ''Кловн Шалимар''.

НАДПОРУЧНИК ЈОВАНОВИЋ НЕ МОЖЕ ДА ШПИЈОН БУДЕ



Ко кип стоји окамењен пред Алвинци генералом надпоручник,
док генерал оштро мотри подастрту му сведоџбу.
''Врло добро, Јохановић!'' рекао је смешећи се и гледао
како дркте ноге Никодији Јовановић од стра грдна.
Ту му ома генерале од милоште и зафале руке пружи,
па је после мето обе на јуначка рамена му.
Пондак му је медним гласом каво птица запевао:
''Прибавити све податке о упорном нападачу францускоме
могао би само јунак цару веран из народа илирскога –
уватити везу треба сас тврђавом опседнутом, сас Мантовом,
и армијом која ће је избавити из опсаде, разумете, је ли!''
Надпоручник Јовановић није ома разумео о чему се сада ради,
разумо је тек толико, манда јако збуњен бијо,
да га његов генерале с речовима од пофале свог полијо,
те је црвен посто сав у лицу Никодија, стид га здраво.
''Не стиди се, чедо моје'', њемукана сад беседи генерале.
''Ти си већем показо се ко си, шта си, крабар, мудар, јунак, ето,
и лукав си уз то, промоћуран; знам ја: вашем роду је то дато:
да сте крабри ко курјаци и лукави ко лисице.
Е, па сад за ото, синко, цар те главом, прико мене, зову
да ко шпијон важан буднеш, дужност тешку да обавиш,
сас којом кад будеш успо Наполон ће бити тучен.''
На те речи Никодија дође себи, трго се је, па промуца:
''Шпијон?... Ал ја шпијон не знам бити, нити знадем, нити могу!''
На те речи сад генерал накашљо се и насмејо:

''Морам да се смејем теби, зар ти не знаш да си већем
показо да можеш бити то што тражу баш од тебе светли цар!
Ти то умеш, ти то знаш. А за цара шпијон бити то је част.
Поготово за једнога шакашкога офинцира то је права сласт.''
Никодија занемијо, у хаптаку окамењен стоји, он се боји
први пута откада је навукао ту мундру офинцирску,
стра га вата том шаржом најглавнијом у животу
сас којом је укрстијо своје очи соколове, још страшније
што му царов позив даје ко шпијону, зна цар да је!
''Ја се чудим вама здраво, Јоханович, на тај позив још ћутите,
премишљате, валда, што ли, ако то је тако, ја вам онда
заповедам,
зато сам вас ја и позво да вам лично бефел предам.
Дисциплина шта је знате, шаржу горду, чин високи ви имате,
зар ја треба да вам кажем да у војсци млађега
поговoра никад нема. Никаквога приговора ни сас чела,
а камоли да долази од Шајкашког батаљона од Илира,
ко се ипак усудијо, ондак зна се: кугла врела посред чела!
Сас тиме је рапорт готов, обрстлајтнант Јоханович сад:
абтретен!''
Отишао је надпоручник мед Французе преобучен као павор...
Кад осмотри на пољани кукурузе што шуморе под месецом,
сетијо се Тисе, Бачке, па, пођоше њему сузе на те мисли.
Испод гуња пиштољ вади, поздравијо Шајкашку је, па себика
живот узе. Надпоручник Јовановић, шајкаш бијо он.
Али никад, никад, никад и ... шпијон!

Богдан Чиплић
(1910-1989)

Милош Црњански
Господо, једну пијану чашу Банату.

Пуна жучи, отроване крви, и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више, него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим и ја.

Проспем ли вино, по белом вашем свечаном чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино замирисаће бео чаршав, као снег по житу невидљивом, али никлом, и озеленелом. Господо, наздравили сте сваком, још једну пијану чашу мом Банату. Пијем у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару, славне армаде бечког ћесара, којег су стрељали 916, новембра првог.

Зид је био тек окречен, он беше бео, као овај чаршав свечани, по њему су прснуле румене мрље његовог мозга, и крви, румене, као ове мрље пијаног вина мог. Господо, прву чашу у здравље друга мог, шустеру Проки Натураловом, генералштабном каплару, славне армаде бечког ћесара којег су стрељали 916, новембра првог. Господо, ову чашу босиљку оном малом, што смо га нашли у свиленој врпци, око његова врата. Ову чашу у здравље Светог Јована, славе његове, икони једној старој, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кикинди, о којој нам је причао, да је најлепша варош на свету. Чашу у славу банатског рата, чашу генералштабном каплару, којег су стрељали, у штабу банатске дивизије, у једној венеричној болници, славне хабсбургшке династије.

Ова чаша банатској дивизији, која ће изаћи, сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића, веселом песмом, и безбрижним урликом, пуним смеха. Чашу банатској дивизији.

Господо, у здравље друга мог, којег су стрељали у једној венеричној болници.

Господо,ову чашу у славу оног дана, кад му завезаше руке. Ах, беше јесењи дан, весео дан. Под небом су кружиле крилатице, а по улицама су се лепршале новине, победоносно, над лишћем жутим, полетелим, па клонулим.

У здравље измученим шајкачама , заробљеним, што су лежале око плотова, набијених жицама, трновитим, и оштрим, у славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб, банатске дивизије, од света, и града. У славу плотова набијених жицама , под којима су стајале почасне страже, са батинама, све у славу светле банатске дивизије. У славу њеном генералштабном каплару, Проки Натураловом, племенитом вон Кикинда, који је прошао болницу за очи болесне, за уста болесна, за стомак болесни, за плућа болесна, за ноге болесне, за уши глуве, и лудницу.

Пијем у дравље котлова чађавих, у којима су вриле помије, које су јели, кад звона зазвонише подне.

Пијем у здравље једног јесењег дана, и једне венеричне болнице.

Стидио бих се, да је моја здравица славна, поносим се, мада сам последњи.

Пијем у славу дашчара, пуних стеница, и вашију над главама њиним, на чжалост, не знам да вам их опишем, господо. Оне нису зидане ладним мермером, као цркве, нису барок, рококо, ни ренесанса, ни готика, ни ампир, оне су дуге, и пуне постеља, лепо поређаних, као гробови војнички, што су наше даме окитиле, хризантемама, господо.

Пијем у славу малих прозорчића њиних, и у славу лекара белих, и угојених, који су има долазили, одевени у бело, као жене.

Господо, у здравље њиних постеља, срамних, пуних црвених крвавих мрља, које не могу да опишем, јер нису личиле на руже авињонске.

Господо, ову чашу онима, што су лежали на тим постељама, што не беху тако чисте, као постеље наше брачне; ову чашу онима, што су се превијали на њима, од мука, младичима кршним, и леним, који су мирисали на јодоформ, на мирис, што личи на маскот, који радо употребљава црногорски принц Данило, и наше даме. Ову чашу младичима, што су лежали по тим постељама, и писали писма, у Банат, и питали, да л' је жито никло.

Пијем још једном шупама дерним, и смрадним, и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су блудиле ноћу, страшне погурене сенке. Пијем у славу збора Банаћана, што беху верне слуге бечког ћесара. У славу банатског кола, што се ту играло, око столова, на које су их бацали и секли немилице ножевима, који су задирали дубоко, и бесно, и не могаху исећи један јаук, из тела банатског пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног. Пијем у славу кола банатског. Нек се у мом вину, што просипам ево пијан, на ваш бео чаршав, затресе сила, очајне радости, и стида, затресе коло бесних подскочица.

Господо , једну чашу подскочици мог друга: “ држ се секо за кајиш ево тоциљајка “. И једну чашу подскочици, пре смрти, нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе, лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени , пуни смеха, изаћи пред Милоша. Пијем у славу ритавих пешака, најбољих пешака дичне хабсбургшке династије, што нису по бојишту корачали, него играли коло, у једној венеричној болници.

Пијем у здравље генералштабног каплара њиног, што је командовао славно војску болести, свакојаких, по Банату.Једну чашу руменим ружама, што почеше цветати, на уснама славних пешака, славне војске хабсбургшке, пред којом су некад бегале војске.

Пијем у славу смеха банатског, који је лаган, као коло банатско, а оштрији од јатагана. Батаљонима банатским што пуни смеха, веселом песмом, опкољени стражом наступаху у болници. У славу банатског смеха, који је лаган као банатско коло, а оштрији од јатагана.

Кад је сунце грануло ушао је лечник. Бео и намирисан Жидов. За њим је ишао заробљени лечник, погурене главе: Вајс и Ристић. Дајте ми, чашу да напијем. Жидов се бојао цвећа, бојао се румена загнојена каранфила, што је цветао по банатском телу. Он је љубио чистоту, долазио је бео, никад није плакао, никад не беше гладан. Дајте ми чашу да напијем оном, што је ишао за њим, сељачком лечнику из Поцерја. Дајте ми чашу, да напијем Жидову, који би га звао вичући гласно, као телал, по шупама дерним: “ Господине.....пипајте.” Прсти бели неуморени што су миловали банке, и свилене чарапе дебелих жена, бојали се рана, на телу банатском. А прсти јадни покрани, промрзли по шумама, и планинама, пипали су гнусне чворове, које је везивала смрт у телу несретном банатском.

Дајте ми чашу, да напијем недељама. Да напијем светој недељи, кад огласе звона, и кад сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама, белом круху, и врућој погачи, звекету дуката, и свиленој девојачкој марами, која се не плаши и не гади рана, и загрли брата. Ову чашу женама, које на презреше гнојне каранфиле, на уснама банатским, занемелим од стида и беса. Чашу капијама у недељу свету, кад звонише звона, и дођоше жене, сељанке. Мирису рубља женског, и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита, и банатског смеха, који је тврђи од камена. Ову чашу оној жени, што је допратила мужа, и насмешила се, једним осмехом, којег не могу да вам опишем, господо, јер он не личи на осмех Ђоконде.

Ову чашу женама што миришу на жито. Да ово вино, што просипам ево, зарумени слађе, но оне ране, на браћи њиној, што су били виши него косе, тврђи него мотике, и веселији него рало, кад уђоше, а погурени и бледи и суви, као ђерам, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама, кад изађоше, пред жене, и сестре, и мајке. Чашу ову недељама,кад су питали : да ли жито ниче.

Чашу ову мајци, оној што је смежурана и седа, погурена и рома, дошла и рекла сину : “ Чедо моје, како би те нана о светом Аранђелу оставила без колача !” Господо, не могу да је опишем, јер није личила на царицу Милицу, националистима, а ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову мајку.

Ја пијем у славу вечерњег кола недељног. Светиљке су биле прашњаве, и мале. У прозорима малим не беше свиле небесне, плаве, она је била подерана. Чашу ову у славу рите. По креветима, у мраку лежале су сенке. Мушки погурени очеви и браћа, и деца, у стиду и сраму. Ја пијем у славу смеха банатског, који је оштар као колац.

Пијем у славу песме банатске, широке, као равница, лагане, као стока угојена, што рани, као жито. У славу песме која се орила целе јесени, увече, из једне хабсбургшке венеричне болнице. Чашу мрачној гомили, скупљеној око постеље најкужнијег, друга мог, он им је био песмовођа бећарски, банатски, медено. Ја пијем у славу смеха банатског, који је поноснији од челика. Чашу венеричној болници, из које се орила целе јесени бећарска песма. Нек моје вино, просуто бесно, по овом свечаном белом чаршаву, зарумени, у славу друга мог каплара, Проке Натуралова, којег су стрељали, 916, новембра првог. Пијем у славу оног дана кад га доведоше. Пијем у славу руменог листа, оног, што су га читали војсци победоносној на сред болнице. Речима оним што су претиле смрћу батаљонима болесним, банатским. Пијем у славу банатског смеха који нема смрти. Још једну чашу банатској дивизији. Нек здравица моја заборави сајам царева и народа, нек здравица моја кликне смеху банатском. Још једну чашу другу мом, још једну чашу дану кад га доведоше. Ах беше весео дан, јесењи дан.

Још једну чашу сватовцу оном што је те вечери певао њему у част, славном генералштабном вођи банатских болница. Сватовцу пуном мајчиних суза, девојачке косе, рузмарина и росе. Још једну чашу младости његовој.

Зид беше бео, као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Чашу оном војнику, који је пришао да му завеже очи. Чашу банатском смеху, којим је одбио. Чашу његовој последњој жељи, да му се донесе икона, славе његове, да је целива последњи пут ! Још једну чашу оном дану кад га одведоше.

Чашу блудници, оној, којој је платио стотињарку, да га зарази баш оног дана, кад се спреман у бој заклињао, да ће по дану, и по ноћи, у свакој борби, на земљи, и у води, и у зраку, остати веран застави својој, што се победоносно вила, у банатским рукама, некад, по Европи. Чашу банатском смеху, којим се насмејао. Пијем у славу банатске стотињарке, која је плаћена за најгаднију болест, све у славу бечког ћесара.

Пијем у здравље блуднице, која га је издала. Нек моје вино румено поспе овај чаршав, бео, да не видим бледо лице, њено, кад се пред судом покајала, и пала пред њим, на колена, а он се насмејао бесно, и лагано, банатски.

Пијем у славу суднице војне, и барјака жуто-црних, којима се насмејао, кад му досудише смрт. Пијем у славу јесени, која је гледала кроз прозоре,погуреног друга мог,каплара генералштабног шустера Проку Натуралова, којег су стрељали 916, новембра првог, у једној венеричној болници, дичне хабсбургшке династије. Пијем у славу банатског кола, којег је тако радо играо.

У славу поруке његове ! Поручио је, да се на повратку са стрељане пева банатски бећарац, и игра коло. Пијем у славу погурених, и кужних, што су играли, и стражара , што су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Чашу босиљку, који му је висио око врата. Чашу плачу горком, и јецању, које се чуло целе ноћи, за њим.

Бећарцу банатском, којим га испратише, до капије, кад је пошао на суд. Још једну чашу свежњу, што је остао под постељом, у здравље белог круха. Још једну чашу високим плотовима, набијеним трновитим жицама, здравица моја нек проспе вино, што не утоли жеђ, тако добро, као смех, банатски. Нек моје вино зарумени у славу банатског кола, пуног бећарске песме, банатском колу, што се играло бесно, без јаука, кад су сви плакали, у једној венеричној болници, дичне хабсбургшке династије.

Ову чашу погуреном, и срамном другу моме, генералштабном каплару, банатске дивизије, којег су стрељали,916, новембра првог.


Господо, једну пијану чашу Банату !

Autobiografija o drugima - Borislav Mihajlovic - Mihiz
(Преузето са : www.knjiga.co.rs)

Sarm price i dosetke
Milos Ivkovic

Slavni Danac Andersen za koga je bajka filozofija, etika i poezija, a zivot bajka, nazvao je svoju autobiografiju Bajka mog zivota. Kad procitate Mihizovu Autobiografiju u kojoj ima i filozofije i etike i poezije, strasnog i cudnog, dobrog i zla, lepog i ruznog, stvarnog koje deluje nestvarno - ucini vam se da cela prica o jednom zivotu licni na najuzbudljiviju bajku.

Poredeci Vuka i Musickog i njihove kasnije razlicite puteve, od kojij je jedan vodio u Vukovu epopeju, a drugi u Lukijanovu dramu, profesor Mladen Leskovac, vrsni poznavalac nasih knjizevnih prilika, zavrsio je svoju nadahnutu besedu o Vuku i Matici srpskoj pre cetvrt veka, koliko se secamo recima: Lukijan je uvek vise hteo nego sto je mogao, Vuk je vise mogao nego sto je hteo. Citajuci Mihizovu knjigu koja je dozivela nekoliko izdanja razlicitih izdavackih kuca - od BIGZ-a u koju je imao najvise poverenja do poslednjeg izdanja, izdavacke kuce EVRO- GIUNTI iz Beograda, koja je iz prakticnih razloga stampala dva toma kao jednu knjigu, uverili smo se da je ovaj briljantni esejista, nenadmasni polemicar, rodjeni besednik, dramski pisac, i suptilni tumac knjizevnih tekstova bio jedan od onih nasih knjizevnih poslenika koji je uvek vise mogao nego sto je hteo. Kad dodjete do zadnje stranice ove raskosne proze, posle koje niste vise isti onaj covek pre citanja, osetite i zal i tugu sto je to tako i sto ovaj veciti buntovnik i oponent svakoj vlasti, s reputacijom ostrorekog i leprekog cinika i "malog Voltera", karlovackog djaka zaljubljenog u Vergilijeve heksametre, tog duhovnog rezervata beoradske inteligencije, nije vise pisao, vec je bogatstvo i sjaj duha trosio u usmenim razgovorima i besedama.

Autobiografija, kao prica o drugima je pisana sugestivno, s puno duha, etickim preokupacijama i razmisljanjima o jednoj izgubljenoj generaciji koja je iskusila fasizam, okupaciju ,revoluciju, vojni komunizam i staljinizam. O lomovima evropskim i zavicajnim, o ljudima i vremenu Mihiz svedoci "istinom ocevica i pouzdanoscu podataka". Impresionira lakoca kojom je autor uspevao da bude mudar bez banalnosti i originalan bez poze.

S koliko samo neznosti, topline , neke neutesne sete i melanholije Mihiz prica o zavicaju, o starim Irizanima, tetka Aleksandri, nekada iriskoj lepotici ciji je sin poginuo u prvim danima rata i koja nikada nece shvatiti kako je njen Djordje zbog vernosti otadzbini proglasen za njenog izdajnika. O svom ocu Gojku, umnom iriskom parohu, klasicno obrazovanom, zaljubljenom u narodne pesme i pcele, o gazda Aleksi , autenticnoj licnosti sa svojim sopsvenim sudom koga je strasno privlacila inelektualna spekulacija i kombinatorika, poboznom Rusu Belinkovu koji razgovara s Bogom a Mihiza savetuje: "Kad vam se ucini da vas je Cernisevski naucio sta da se radi, procitajte Solovjeva i Berdjajeva. Sam pisac svoju knjigu naziva "mnogoljudnim portretom sa Epohom" sto je najbolja definicija svakih memoara. Naravno , Mihiz je pricao i o sebi bez preterivanja stedeci vise druge no sebe, ne donoseci sudove o drugima.

U drugom tomu usli opisi njegovih susreta i razgovora sa Milovanom Djilasom i dok je ovaj bio u moci , i njegovih druzenja s otpadnikom kada se nasao u nemilosti. Zbog nametljivog pokazivanog druzenja sa Djilasom izgubio je mesto kriticara u NIN-u, bio je izbacen na ulicu. Na put rehabilitacije izveo ga je njegov skolski drug u sremskokarlovackoj gimnaziji, ugledni partijski funkcioner Stevan Doronjski. Mihiz se preselio u Novi Sad gde je postavljen za upravnka biblioteke Matice Srpske. Po odlasku iz Novoga Sada bio je jedno vreme dramatug u Avala filmu, a zatim je dospeo do duznosti umetnickog savetnika u Ateljeu 212 , u vreme kada je ovaj teatar punim sjajem blistao na nebu pozorisnog zivota Beograda.

Autobiografija o drugima ispunjava i ocekivanja onih koji su prizeljkivali kazivoanje o , kako je sam Mihiz nazva "preventivnoj" kriticarskoj delatnosti autorovoj. Iako , naravno nece saznati sta su ( i da li su) Cosic, Pekic ili Selenic po Mihizovom savetu dopisivali ili izostavljali iz svojih dela. U krajnjem zbiru, autora ovih zapisa citalac dozivljava kao coveka koji je u miru sa svetom i samim sobom . Ostaje, takodje utisak jednog kreativnog i cesto raskosno ispunjenog zivotnog puta koji vodi kroz tesko vreme, bezmalo utiskak negog zivota - svetkovine. Ili to danas samo tako izgleda.

ЗМИЈЕ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ
(Добрица Ћосић, ''Време змија'')
За Метох-Духовни: Игор М. Ђурић

Па, да!!! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише ''замерио'' појединкама и појединцима? Замислите?!? – ''дрзнуо'' се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено!! И, нормално, неко је из вана (и, из 'нутра) одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима ''што кваре младеж''. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег подневља и садашњег битисања.
Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересатнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе!!! Колико треба времена ''глупим Србима'' да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.
Ћосић се, даље, ''дрзнуо'', (много се по њима ''дрзао'' у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво!!! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.
Каже Добрица:
''Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем''.
Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против ''оца нације'' из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај ''марлборо-мен'' је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?
Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за ''људска'' права и ''млаћење празне сламе'' јер су неки од наречених данас ''радо'' виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупеувлакача у земљи Србији.
Три идологије, каже Ћосић, оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. Поготову не дирати Американце – они највише плаћају.
Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао ''да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд''?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: ''маљо је то''. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима.
Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. И, то углавном чини са правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земљаској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га ових дана дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара хвалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу ''мадам'', (можда амерички амбасадор у Србији)?!
Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 160 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље на већем делу своје територије неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на ''мала врата'', чему су иначе склони и у Владином и у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. Пуна су им уста Европе и НАТО-а, јебали их они. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. ''Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ'' – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни ''европљани'' у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ!!! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене ''уза зид'' и са ''ножем под грлом''.
Удаљих се од Ћосића а у ствари нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не!!! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва!!! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, ''Црвена звезда'', непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије ''банана републику''. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су ''крем-банана'' републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова).
На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.
У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читаоц изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само ''мучиле'' оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује ''накнадном памећу''. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) ''начепити'' ни на који други начин: ''гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим...''. Те ''београдске даме'' (ко је помињао да је потребна ''мадам''?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им ''отима'' хлеб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари се раде за паре и тачка!!! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.
Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на ''случају Ћосић'' ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио ''отац нације'' са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: ''А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславија жртва на Планети''.
Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити ''отац нације'' - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?!! Уопште није важно шта је написао у књизи ''Време змија'' – на његовој сам страни. На нашој сам страни.

(Преузето са www.borislavpekic.blogspot.com)

Ин мемориам. (Коста Павловић о Црњанском.)

Ово су изводи из једног сепарата Косте Павловића посвећеног Црњанском након његове смрти.

„Банаћанин из Иланче, како тврди Марко Ристић у Енциклопедији Југославије, или из Чонгрода, како наводи . П. Јованович и Ј. Реџеп у Лексикону писаца Југославије, Милош Црњански носи у себи све особености потомака оних Срба који су се под Арсенијем Чарновићем у те крајеве доселили.

Када је треће четврти XВИИИ века Марија Терезија преуредила Војну Крајину проширујући је источном Посавином и Црњанскови преци постали су граничарима. Занимали су се као и сви Иланчани или Чонграђани земљорадњом, сточарством или граничарењем. Све врлине и мане тих таквих Иланчана или Чонграђана испољавао је и Црњански.

Као сваки земљорадник био је конзервативац, као сваки сточар волео је животиње, а презирао људе, као сваки граничар надмено је гледао на свет и ову надменост истицао неком врстом подофицирске охолости. Први светски рат провео је у једном мађарском пуку на источном фронту у Галицији, затим по положеном испиту за официре на италијанском фронту у Удинама.

За ратне године које је по речима Марка Ристића провео у позадини извлачећи се, оставили су на њега дубок траг. Као добар подофицир и потпоручник сматрао је да му је дужност да буде увек у ставу мирно пред сваким старијим, али да мора да немилосрдно издире се на сваког млађег од себе.

Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Вијиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од стране аустроугарских власти, док су Сибе Милетић и Вељко Петровић, иако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.

Нос му је био подужи и меснат, јагодице помало татарске, доња усна презриво издужена. Све је то одавало неку врсту безобзирног цинизма. Говорио је мађарски, немачки, француски, италијански, енглески, али чак и свој матерњи српски, с неким тврдим, непријатним, свађалачким, мађарским нагласком.

Постављен је за професора ИВ мушке гимназије у Београду. И објављује 1929. године своје Сеобе и њима је у својој 35-тој достигао врхунац у свом књижевном стварању. Отада је од заиста великог песника постао новинарем. Претворио се у глас свог господара.

Имао је рекли бисмо само један циљ да задовољи своје послодавце прво у ’Политици’, доцније у ’Времену’, најзад као дописник Централног прес бироа при посланствима у Берлину и Риму, да би завршио као Лондонски дописник часописа ’Ел Ецономиста’ који је Милан Стојадиновић издавао у Буенос Аиресу.

Трудио се да се ничим не замери ни Богољубу Јефтићу, ни Милану Стојадиновић, драгиши Цветковићу, у томе се састојала његова дипломатска каријера, која му је помало завртела главу и навела да напише Ембахаде којима је претио целом свету и којима се препоручивао данашњем комунистичком режиму.

Други светски рат довео га је у Лондон, где је влади било потребно његово перо. Али је то перо већ било јалово. Није могао да пише, јер му сто није био згодан, лампа на њему неподесна. Рукопис његов нико није могао да чита и тражио је секретарицу, али младу и лепу. Укратко или није хтео или неије више ни умео да пише.

Досадио је свима и сваком својим жалопојкама. Издејствовао је од Слободана Јовановића чудно решење, да се упућује на рад у Британски музеј. А тај се рада сатојао у обилажењу у подне најбољих лондонских ресторана у друштву како је говорио ’војникуша’, јер се био бацио на изучавање менталитета младих Енглескиња које су служиле у ваздухопловству и морнарици као официри.

Био је један од првих Срба који је тражио и 1951. и добио британско држављанство. Један од јемаца му је била Леди Пеџет, а други мислим списатељка Дама Ребека Вест. Он то није узинио из љубави према Енглезима, које и даље грдио, већ из интереса, јер је веровао да ће му као Енглезу бити отворена врата британског ПЕН Клуба и свих британских универзитета.

Није био свестан да Милош Црњански може постати британски држављанин, али да никад не може постати Енглезом. За своју жену међутим није тражио британско држављанство. Не зато што је желео да бар преко ње остане у вези са земљом, већ опет из рачуна.

Она је све док је без југословенског и без другог пасоша могла да прима сталну помоћ од Добротворног удружења слободних грађана Југославије. То је била бедна помоћ, али је ипак било нешто, јер су тада тешко везивали крај с крајем.

Како је током рата примао прво 105, а доцније 100 фунти месечно, то је водио живот прилично без рачуна. Кад је нестало платног списка, остао је врло брзо без икаквих средстава. Добио је добро место књиговође у једном од најскупљих лондонских обућарница у Бонд стриту.

Имао је лепу плату и причао је пријатељима да је веома задовољан. Али му тешка нарав и свађалаштво нису дозволили да се ту задржи. Тужио је фирму санитарним властима да у просторији у којој ради нема довољно ваздуха. Надрежна власт повела је истрагу, утврдила је да нема места жалби и потказивач је отпуштен.

Помоћу не знам чијих препорука добио је место у једној луксузној књижару на Пикадилију. Звала се ’Хачардс’. Проводећи краћи одмор на мору о трошку Леди Пеџет, хтео је акробацијама да привуче пажњу неких младих девојака, и истегао тетиву на нози.

Напустио је посао тврдећи да је ногу повредио у књижари верући се уз мердевине. Нашао се на улици. Тада га је позвала у госте Леди Пеџет. Ставила му је на располагање котиџ на свом имању с тим да се може кретати куд год хоће по дивном парку од 40 хектара. Давала му је храну и свако по подне њега је и његову жену звала на чај.

Жена му је редовно примала помоћ Добротворног удружења слободних грађана Југославије. Поред тога Леди Пеџет је стално измишљала разне ситне послове за њу као што су шивење и мешење, да би имала разлога да их и новчано помаже, а да то не личи на милостињу.

Слала их је сваке године на море, његовој жени плаћала курс за шивење у познатој приватној школи и њему школарину за Лондонски универзитет, јер му је пало на памет да добије диплому из међународних наука. И добио ју је о њеном трушку, и о трошку бродовласника Вана Ивановића.

Отишао је 1952. у Ницу на међународни конгрес ПЕН Клубова и затим у Рим да покупи своје ствари које је тамо био оставио када је почео рат. Они су платили и пренос тих ствари. Код Леди Пеџет на имању остао је дуги низ година, све док је једног дана није пресрео у њеном парку и рекао јој у лице без икаквог повода:

’Да сам знао да сте тако покварена баба, био бих вас убио пре него што сам прихватио ваш позив.’ Згранута оваквим речима стара госпођа му је хладнокрвно одговорила: ’Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.’ Окренула му је леђа и ушла у свој замак. Одмах је позвала његову жену и испричала шта се догодило и рекла јој:

’Ви ћете као и досад увек бити добродошли на чај, али бих била захвална вашем мужу да ми више не улази у кућу.’ Мислила је да ће то бити довољно да се Црњанскови одселе. Он јој више није ушао у кућу, али је она свакодневно продужавала да долази на чај, а на селидбу уопште нису ни помишљали.

Леди Пеџет која је живела ради свог парка, бежала је у кућу чим издалека угледа Црњанског, а он се по њему шепурио као да га је од својих старих наследио.

Кад јој је то дозлогрдило, поручила им је преко протојереја Милоја Николића да треба да се селе. На Црњансков одговор да нема куд да иде узела им је стан у Лондону и попола са Ваном Ивановићам платила унапред шестомесечну кирију. Тако се ослободила напасти. Црњански јој се одужио описујући је у свом Роману о Лондону.

На иницијативу Слободана Јовановића основано је 1951. у Лондону Удружење српских писаца и уметника у иностранству. На предлог старог професора Црњански је изабран за председника. Председавао је две године и онда је 1953. године опет без икаквог повода поднео оставку и на председништво и на чланство у Удружењу изјавивши, што није било тачно, да је дошао у сукоб са свим члановима Удружења растуреним по свим континентима.

Вероватно је већ тада почео да размишља о повратку у земљу. После овога је престао да се јавља целом свету, потпуно се усамио и пружио лондонским Србима јединствену слику изгнаника међу изгнаницима. Све се више у њега развијала манија гоњења.

Кад му поштар са писма покуша да одлепи неку лепшу марку, то ради цензура. Кад му не ради телефон, прислушкује га обавештајна служба. Кад поквари стомак, неко га је отровао. Зубни лекар му намерно квари зубе да би могао да му прави већи рачун. Суседи му целе ноћи куцају, они до њега у дувар, они изнад њега у под, они испод њега у таваницу, све то да му не би дозвољавали миран сан.

Никакав посао није могао да добије, јер су неки Срби увек успевали из пакости да то осујете. Нарочито се жалио на Спасоја Стерђевића, неког писара Министарства унутрашњих послова, за кога је веровао да је свемоћан код британских власти. Из те потпуне усамљености почео је полако да се извлачи и да се приближава званичним представницима Југославије.

1959. написао је Итаку и коментаре. Итаком нас је подсетио на своју сјајну младост, а Коментарима на старост, јер је објашњавао да се још као млад у Темишвару дружио са металцима. И ту су била два последња издисаја у Лондону, некога који је некада био обдарени песник.

Ти су издисаји подсећали, нека нам буде допуштено да се послужимо Црњансковим речима о Богдановићу на ’подригивање после доброг ручка’. Имали су исти непријатан колико кисео и отужан укус.“

Мој коментар. Без обзира на извесну зловољу целог овог рукописа, јадно је то када један велики писац дозволи себи да добије овакав ин мемориам.

Свакидашња јадиковка

Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад !

И бити слаб, и немоћан,
и сам без игде икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звезде на небу.

Без сјаја звезде удеса
што сијаше над колевком
са дугама и варкама.

--О Боже, Боже, сети се
свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сети се
и љубави, и победе
и ловора и дарова.

И знај да Син твој путује
долином света туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигде никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује
под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нико не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја реч
и тесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та беседа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам крес на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна реч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је венац пелина,
мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,

када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад !

Тин Ујевић

У позну јесен
Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Војислав Илић

Borislav Pekić o Danilu Kišu
Preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com

Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za Grobnicu za Borisa Davidoviča, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.

Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azilsobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu. „Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.“ Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem. „On nije u stvarima.“ Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne i da ih imamo, ili ako su strašne da ih se odreknemo.

Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.

U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.

Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“

Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.

''Лако је теби, ти дуваш у дипле а ја предајем етику студентима....''.
Милош М. Ђурић, одговарајући једном професору музике одбијајући да потпише ''Апел српском народу'' за време немачке окупације....

ПОЛИТИКА , 1934, број 9367
Седиште питомога Подгора
Григорије Божовић
У оно време кад је Али Гусињац постао пећским пашом и круто загосподарио градом и округом на место гласитих Махмудбеговића, нека гладна гусињска потурица погнала преко брда за Пећ самарицу за мало кукуруза. Као сваки првобитник, тај Гусињац преваљујући гудуре искрено је правио закључак да је Пећ гусињска пошто у њој влада Гусињац. С тога је често уз пут соколио своју мршаву и неназобљену самарицу:
- Ђа! Наш паша, наша Пећ; наш амбар, наше жито: - ђа кобила, ђа!
Некако слично и ја сам стременом соколио својега коњића примичући се Истоку да га поново видим после толико година. До душе ја немам намеру да ту набављам кукуруз, иако је Исток многим мојима земљацима обадве вере заиста права житарица. Они се често преко целе године спуштају озго преко Мокре и товаре кукурз и за готово и на веровање.........
............. – Ђа! Метохија наша, Исток је наш.......
...... Тако исто и ја сам некад прилазио Истоку не са великом пратњом наоружаних Арнаута и забрађен као Арнаутин..... сећам се. Упали смо у кућу код доброга Радоја Ђура (Радођура), у његову кулу. Дивни старац и првак српски није ме пуштао ни да разгледам село нити ме је у њему оказао. У зору смо напустили Исток. И данас му безбрижно прилазим. Знам да нећу наћи Радоја Ђуру, јер су га убили за време окупације, али ћу наћи наше власти, своје земљаке, видећу Милића Крста, данашњега првака и јунака за причу, који је толико заслужан за безбедност у целом крају.......
- Власт наша. Исток наш; жив Милић Крста (и ја га не зовем Крстић кад га Арнаути зову Крста) и он је наш........
.......Данас је некадање село Исток седиште источкога среза, главно место у Подгору и по закону градић, премда је то унеколико само по средишту, по пространом тргу, окружен новијим зградама. Градић. Замислите како је и колико Метохија удаљена од Београда, а Исток у једној уваластој заравни испод саме Мокре. Па сам у том селу писма и пошиљке из Београда примао сутрадан, а новине истог дана! О, како би се томе чудили некдањи подгорски силници да су нешто у животу, као год што је у мени неверица! Међутим, Исток је још право подгорско село, до душе дивно, велико, богато и благословено село. И по гласу је најбоље село у целом Подгору. Испод саме планине, све у зеленилу, на бујној реци Истоку, изрешетано многим бистрим јазовима и вадама, у воћњацима и високим јаблановима. Иначе све куће и турске и српске – куле.....
.....Поред свега ога што је још село, Исток полако постаје градић. Његово средсело, његов трг окружују лепе савремене зграде. Гостионица сасвим сносна, пристала би и каквом граду: школа, црква, а нарочито красна свештеникова кућа. Путеви с неколико страна веома добри. Ваздуха и воде по божјем благослову..... прворедна јагњетина и доста пастрмке. Само за купање ваља ићи нешто даље испод села, ко не воли јаз – у Истоку је река хладна као она што избија на Жљебовима.... Вечери и ноћи су као на Мавровским Хановима, свеже и дивне планинске ноћи.......
........Но највећа је лепота и добро Истока извор његове реке, која протиче кроз село. Као што се и са слике види тај извор је непосредно крај села, крај крајњих кућа у том куту, где се планина уздиже. При дну њеном, за коју стотину метара, планински отес бујно цепа огроман пенушави млаз и пада доле на раван, да би већ тише направио корито реци Истоку. То је врло снажан извор по количини воде и по снази којом та вода избија. Милић Крстић ми рече да су ту снагу на том месту ижињери мерили и нашли велики број тисућа коњских снага.......После Пиве то је најснажнији исток у нашој земљи који непосредно избија из груде.......
........Милић Крста, врло заслужан првак овога целога краја отпасао је оружје и ходи у обичном европском оделу, јер је данас Исток Европа........

Једној несташној девојци

Зар пољубац мени старцу
Дајеш млада са усана?
Зар на моје старо раме
Пада рука усијана?

Је л` то љубав?... Је ли шала?
Те је твоја рука мала
На рамену седог старца
Задрхтала, затрептала?

Ил` си дошла, злурадице,
Да ме варкаш, да ме једиш?
Измучене старе груди
Да повредиш, да позледиш?

- Ја те љубим!... Тврдиш млада,
Пуна јада, пуна нада -
Али љубав седом старцу
Веруј, душо, тешко пада...

Увеле су груди моје,
Твоја љубав ватра жива -
Па се бојим, старац седи,
Од пламена и горива .

Ђура Јакшић
(1832-1878)

ИКОНА

Видим ли коју жену
теби да личи:
У капуту пепељастом и белом шеширу,
дешава се на улици да застанем.
И мада знам
одавно већ да трунеш,
помислим: можда си ти.

Иначе, ти знаш:
у Бога нисмо веровали
ни ја ни ти.
И заиста нема то са њим везе
сто желим
пред сликом твојом кандило да палим.

Ристо Ратковић
(1903-1954)

НА СМРТ ЈЕДНОЈ ЛЕПОЈ СЕОСКОЈ ДЕВОЈЦИ

Твоје се друге купе
ој лепа дево ти,
рузмарин цвеће сваку,
кити зелени.

Под венцем и ти млада,
дочека данас све,
али не као нева,
свате кићене.

А сваки сузе рони,
на какав ћеш ти пут,
кад с' звона гласи роје,
и мајка бије груд.

Свенуо ти је цветак
у мају века свог,
снрти га хладна рука
са света скиде тог.

Сузе га свију прате,
јер лепа душа би,
пак се и Богу самом
на небу омили.

Милица Стојадиновић Српкиња
(1830-1878)

МОЛИТВА ЗА МРАВА КОЈИ СЕ ЗАПУТИО КА ЦАРИГРАДУ

Који си дао свему снаге да може ићи, ићи
Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи
Помози оном мраву, коњаник што га је пито
Знаш ли да ти у Цариград неће ни хиљадито
Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?
Знам - рече мрав оздољ, ал да ти кажем прво
У Цариград да стигнем - то мени није важно
И не тугујем због тога, није ми око влажно
Ја јесам мрав, ал не губим наду
Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду

Благоје Баковић

''Кроз ноћ и влагу
дивље се гуске селе југу
и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку
напишем причу:
како односе оне са собом
на крила своја бела два
из душе моје драго нешто,
а не знам куда,
и не знам шта''.

Десанка Максимовић

''Није највећа будала онај који не уме да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина''.
Сулејман Паша Скопљак
''Травничка хроника''
Иво Андрић

Мајстори у кући

Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљени цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на коме стоји рода бела
на коме расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима, ексерима
четкама, бојама
мајстори, мајстори
ко вас је звао
излазите, пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће, кажу, чувени гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом

мајстори, мајстори
шта сте то учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ја

Александар Секулић

Живот

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.

И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то потресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити ако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.
Милош Црњански

''Лоше књиге могао би писати свако.
Међутим, писци су само они који их пишу''.
Душко Радовић

''Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером''.
Пекић

Кад су се први пут срели, Пекић се обратио Црњанском са ''господине Црњански'' на шта му је Црњански одговорио да је он 'друг Црњански''. Пекић је тада рекао: ''Ја сам још увек господин'' и затим напустио просторију.

''Човек је пореклом животиња која живи у чопору. Његова делатност одређена је инстиктивним поривима: следити вођу и бити у блиском контакту с другим животињама око себе. Ако смо део чопора, онда нема веће претње нашој егзистенцији од губљња контакта са чопором и од изолације. Право и погрешно, истинито и лажно одређени су чопором. Али ми нисмо само чопор. Ми смо такође и људска бића, обдарени смо свешћу о себи, обдарени умом који по својој правој природи не зависи од чопора. Наше деловање може бити одређено и резултатима нашег размишљања , без обзира да ли други у њих верују. Расцеп између наше анималне природе и наше људске природе, основа је за две врсте орјентација: орјентацију према поистовећивању с чопором и орејентацију према уму ''.
Ерих Фром

''Твој син је песник и лека му нема''.
Војислав Илић

Вељко Ћировић

МОЛИТВА

Песма је онолико лепа,
колико сунца има још
у твојим очима, Србијо.

Љубав је заспала зацело,
ал'њен се фитиљ пали
на твоје име, Србијо.

Нада је Божји благодет,
у срцу је дубоко свијам -
заједно с тобом, Србијо.

У вери о миру снујем.
Светосавље твоја је бит,
зар може друкчије, Србијо?

Завет је говор предака,
а терет срџба васколика,
мораш опстати, Србијо!

Када те зовем,
то сва чеда твоја питам
за веру, љубав и наду,
за тебе једина Србијо,
за нашу судбу молитеља;
Хоћемо ли сутра
имати што веће
од обећане
слободе и мало хлеба?


БРАНКО МИЉКОВИЋ

Сетна месечина ме подгрева и плени.
И док у полутами пловим својом реком,
размишљам како бих сву љубав у мени
ноћас давао, или поклањао неком.

Више нам нису потребне речи, ни време.
Казасмо свак сваком, шта смо хтели.
Сад чекамо да проговори бачено семе,
док од стварности само нас Бог дели.

Кад будем сакупљао звезде падалице,
занесен ил', преображен њиним сјајем
ја бившим пријатељима, рећи ћу у лице
да оно што давах, још само небу дајем.

''Сведоци смо времена суперморалних синова, чији су очеви били нацисти''.
Слотердајк

''За писца су спонтаности погубне. Може се бити или писац или човек. Бити обоје истовремено, немогуће је апсолутно''.
''Пет стотина година под Турцима прошло је узалуд, и за њих и за нас Србе''.
''Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота''.
Пекић

''Наша је књижевна критика заправо књижевна власт и она, као таква не служи књижевности, књижевност служи њој, књижевничка сива маса само је изговор за њено постојање, јер како може тај наш критичар да служи књижевности, да се потчини њеним законима и да у њој налази свој смисао, кад он сматра да је процењивање дела ступањ више у семантичком пољу, па тај ко може да пресуди, тај ваљда може и да напише такво дело о којем суди, а ако то не чини, то не чини само стога што он то сматра багателом, он се бави суштинама, а писци се баве трицама и кучинама које он расплиће и ставља на њихово место''.
''Час анатомије''
Данило Киш

''Зашто неко може да имао мит о Бред Питу, а ми не можемо о Косову, где је настала наша историја''.
Кустурица