Жарко Васиљевић (1892-1946)

У СОМБОРУ ЈЕ УМРЛА МАЈКА ДАФИНА

Кокошке и старе жене накриве главе и слушају како
звоне звона,
и кажу: то је сигурно за покој душе добре мајка-Дафине

Па онда се коке попну на дудове и моле:
на другом свету, Господе, подари доброј мајка-Дафини
баки и домаћици,
беле коке, да јој носе јаја,
подари јој петла певача, да је буди и пробуди о
страшном суду,-
била је добра душа и уздисала је кад год је клала коке у
недељу.

А старе жене подвуку се под дуње, заплачу тихо и моле:
Подари, Господе, доброј мајка-Дафини, баки и домаћици,
лаку земљу и рај,
подари јој сунчани дан за погреб,
цвећа, воштаница, тамњана и много старих бака да наричу,
подари јој, Господе, лаку земљу и рај,
била је добра душа и није карала унучиће у недељу.-
Старе жене подвуку се дубље под дуње и моле Оченаш
и Богородице,
моле, заплачу тихо, заплачу још тише, моле па заспе.
Док се сунце, као црвени петао, попне на Кронићеву палату,
Закукурекне за душу добре мајка-Дафине, баке и домаћице,
шћућури се и заспи у таванском окну.

А на одру мајка-Дафина, бака и домаћица, лежи и мисли,
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене смеше се и
могу да мисле-,
лежи и мисли мајка-Дафина, мисли и скоро да заплаче,
И тихо проговара мајка-Дафина, бака и домаћица,
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене могу да
говоре-,
проговара и зове унучиће по имену и коке по имену,
и теши их, и тепа им, тихо тепа и тихо теши,
као што то мртве жене раде на одру.
Па очита Оченаш и Богородице,
и каже: Опрости, Господе, што више никада нећу
припалити кандило и воштанице,
што нећу умесити кољиво и поскурице, и делити
ракију на гробљу,
опрости, Господе, што нећу више доћи у цркву на
вечерње и бденије,
опрости, опрости, Господе, што сам умрла....

* * *

Сутрадан пронели су је кроз Чонопљански сокак,-
а добра мајка-Дафина, бака и домаћица,
мирно је лежала, бројала дрвеће лево и десно,
и још једном погледала низ сокак и поворку
- зачудо, овде у Сомбору мртве старе жене могу и да
гледају-,
и видела је: унучићи плачу и никог нема да им носеве
убрише,
а сасвим отраг коке озбиљно иду, купе по путу црве и
нешто гунђају....
Онда је добра мајка-Дафина, бака и домаћица,
затворила очи и није више никада прогледала.

(1937)