Borislav Pekić o Danilu Kišu
Preuzeto sa: www.borislavpekic.blogspot.com

Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za Grobnicu za Borisa Davidoviča, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.

Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azilsobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu. „Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.“ Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem. „On nije u stvarima.“ Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne i da ih imamo, ili ako su strašne da ih se odreknemo.

Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.

U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.

Ispovedamo „živote koji bole“. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi. Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.“ Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.“

Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.

''Лако је теби, ти дуваш у дипле а ја предајем етику студентима....''.

Милош М. Ђурић, одговарајући једном професору музике одбијајући да потпише ''Апел српском народу'' за време немачке окупације....

ПОЛИТИКА , 1934, број 9367
Седиште питомога Подгора
Григорије Божовић
У оно време кад је Али Гусињац постао пећским пашом и круто загосподарио градом и округом на место гласитих Махмудбеговића, нека гладна гусињска потурица погнала преко брда за Пећ самарицу за мало кукуруза. Као сваки првобитник, тај Гусињац преваљујући гудуре искрено је правио закључак да је Пећ гусињска пошто у њој влада Гусињац. С тога је често уз пут соколио своју мршаву и неназобљену самарицу:
- Ђа! Наш паша, наша Пећ; наш амбар, наше жито: - ђа кобила, ђа!
Некако слично и ја сам стременом соколио својега коњића примичући се Истоку да га поново видим после толико година. До душе ја немам намеру да ту набављам кукуруз, иако је Исток многим мојима земљацима обадве вере заиста права житарица. Они се често преко целе године спуштају озго преко Мокре и товаре кукурз и за готово и на веровање.........
............. – Ђа! Метохија наша, Исток је наш.......
...... Тако исто и ја сам некад прилазио Истоку не са великом пратњом наоружаних Арнаута и забрађен као Арнаутин..... сећам се. Упали смо у кућу код доброга Радоја Ђура (Радођура), у његову кулу. Дивни старац и првак српски није ме пуштао ни да разгледам село нити ме је у њему оказао. У зору смо напустили Исток. И данас му безбрижно прилазим. Знам да нећу наћи Радоја Ђуру, јер су га убили за време окупације, али ћу наћи наше власти, своје земљаке, видећу Милића Крста, данашњега првака и јунака за причу, који је толико заслужан за безбедност у целом крају.......
- Власт наша. Исток наш; жив Милић Крста (и ја га не зовем Крстић кад га Арнаути зову Крста) и он је наш........
.......Данас је некадање село Исток седиште источкога среза, главно место у Подгору и по закону градић, премда је то унеколико само по средишту, по пространом тргу, окружен новијим зградама. Градић. Замислите како је и колико Метохија удаљена од Београда, а Исток у једној уваластој заравни испод саме Мокре. Па сам у том селу писма и пошиљке из Београда примао сутрадан, а новине истог дана! О, како би се томе чудили некдањи подгорски силници да су нешто у животу, као год што је у мени неверица! Међутим, Исток је још право подгорско село, до душе дивно, велико, богато и благословено село. И по гласу је најбоље село у целом Подгору. Испод саме планине, све у зеленилу, на бујној реци Истоку, изрешетано многим бистрим јазовима и вадама, у воћњацима и високим јаблановима. Иначе све куће и турске и српске – куле.....
.....Поред свега ога што је још село, Исток полако постаје градић. Његово средсело, његов трг окружују лепе савремене зграде. Гостионица сасвим сносна, пристала би и каквом граду: школа, црква, а нарочито красна свештеникова кућа. Путеви с неколико страна веома добри. Ваздуха и воде по божјем благослову..... прворедна јагњетина и доста пастрмке. Само за купање ваља ићи нешто даље испод села, ко не воли јаз – у Истоку је река хладна као она што избија на Жљебовима.... Вечери и ноћи су као на Мавровским Хановима, свеже и дивне планинске ноћи.......
........Но највећа је лепота и добро Истока извор његове реке, која протиче кроз село. Као што се и са слике види тај извор је непосредно крај села, крај крајњих кућа у том куту, где се планина уздиже. При дну њеном, за коју стотину метара, планински отес бујно цепа огроман пенушави млаз и пада доле на раван, да би већ тише направио корито реци Истоку. То је врло снажан извор по количини воде и по снази којом та вода избија. Милић Крстић ми рече да су ту снагу на том месту ижињери мерили и нашли велики број тисућа коњских снага.......После Пиве то је најснажнији исток у нашој земљи који непосредно избија из груде.......
........Милић Крста, врло заслужан првак овога целога краја отпасао је оружје и ходи у обичном европском оделу, јер је данас Исток Европа........

Једној несташној девојци

Зар пољубац мени старцу
Дајеш млада са усана?
Зар на моје старо раме
Пада рука усијана?

Је л` то љубав?... Је ли шала?
Те је твоја рука мала
На рамену седог старца
Задрхтала, затрептала?

Ил` си дошла, злурадице,
Да ме варкаш, да ме једиш?
Измучене старе груди
Да повредиш, да позледиш?

- Ја те љубим!... Тврдиш млада,
Пуна јада, пуна нада -
Али љубав седом старцу
Веруј, душо, тешко пада...

Увеле су груди моје,
Твоја љубав ватра жива -
Па се бојим, старац седи,
Од пламена и горива .

Ђура Јакшић
(1832-1878)


ИКОНА

Видим ли коју жену
теби да личи:
У капуту пепељастом и белом шеширу,
дешава се на улици да застанем.
И мада знам
одавно већ да трунеш,
помислим: можда си ти.

Иначе, ти знаш:
у Бога нисмо веровали
ни ја ни ти.
И заиста нема то са њим везе
сто желим
пред сликом твојом кандило да палим.

Ристо Ратковић
(1903-1954)


НА СМРТ ЈЕДНОЈ ЛЕПОЈ СЕОСКОЈ ДЕВОЈЦИ

Твоје се друге купе
ој лепа дево ти,
рузмарин цвеће сваку,
кити зелени.

Под венцем и ти млада,
дочека данас све,
али не као нева,
свате кићене.

А сваки сузе рони,
на какав ћеш ти пут,
кад с' звона гласи роје,
и мајка бије груд.

Свенуо ти је цветак
у мају века свог,
снрти га хладна рука
са света скиде тог.

Сузе га свију прате,
јер лепа душа би,
пак се и Богу самом
на небу омили.

Милица Стојадиновић Српкиња
(1830-1878)


МОЛИТВА ЗА МРАВА КОЈИ СЕ ЗАПУТИО КА ЦАРИГРАДУ

Који си дао свему снаге да може ићи, ићи
Некоме да већ стиже, некоме да ће стићи
Помози оном мраву, коњаник што га је пито
Знаш ли да ти у Цариград неће ни хиљадито
Колено стићи. Куд си се запутио, мрво?
Знам - рече мрав оздољ, ал да ти кажем прво
У Цариград да стигнем - то мени није важно
И не тугујем због тога, није ми око влажно
Ја јесам мрав, ал не губим наду
Да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду

Благоје Баковић