ЗМИЈЕ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ
(Добрица Ћосић, ''Време змија'')
За Метох-Духовни: Игор М. Ђурић

Па, да!!! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише ''замерио'' појединкама и појединцима? Замислите?!? – ''дрзнуо'' се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено!! И, нормално, неко је из вана (и, из 'нутра) одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима ''што кваре младеж''. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег подневља и садашњег битисања.
Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересатнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе!!! Колико треба времена ''глупим Србима'' да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.
Ћосић се, даље, ''дрзнуо'', (много се по њима ''дрзао'' у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво!!! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.
Каже Добрица:
''Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем''.
Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против ''оца нације'' из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај ''марлборо-мен'' је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?
Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за ''људска'' права и ''млаћење празне сламе'' јер су неки од наречених данас ''радо'' виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупеувлакача у земљи Србији.
Три идологије, каже Ћосић, оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. Поготову не дирати Американце – они највише плаћају.
Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао ''да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд''?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: ''маљо је то''. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима.
Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. И, то углавном чини са правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земљаској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га ових дана дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара хвалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу ''мадам'', (можда амерички амбасадор у Србији)?!
Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 160 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље на већем делу своје територије неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на ''мала врата'', чему су иначе склони и у Владином и у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. Пуна су им уста Европе и НАТО-а, јебали их они. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. ''Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ'' – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни ''европљани'' у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ!!! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене ''уза зид'' и са ''ножем под грлом''.
Удаљих се од Ћосића а у ствари нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не!!! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва!!! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, ''Црвена звезда'', непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије ''банана републику''. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су ''крем-банана'' републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова).
На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.
У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читаоц изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само ''мучиле'' оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује ''накнадном памећу''. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) ''начепити'' ни на који други начин: ''гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим...''. Те ''београдске даме'' (ко је помињао да је потребна ''мадам''?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им ''отима'' хлеб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари се раде за паре и тачка!!! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.
Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на ''случају Ћосић'' ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио ''отац нације'' са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: ''А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславија жртва на Планети''.
Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити ''отац нације'' - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?!! Уопште није важно шта је написао у књизи ''Време змија'' – на његовој сам страни. На нашој сам страни.


(Преузето са www.borislavpekic.blogspot.com)

Ин мемориам. (Коста Павловић о Црњанском.)

Ово су изводи из једног сепарата Косте Павловића посвећеног Црњанском након његове смрти.

„Банаћанин из Иланче, како тврди Марко Ристић у Енциклопедији Југославије, или из Чонгрода, како наводи . П. Јованович и Ј. Реџеп у Лексикону писаца Југославије, Милош Црњански носи у себи све особености потомака оних Срба који су се под Арсенијем Чарновићем у те крајеве доселили.

Када је треће четврти XВИИИ века Марија Терезија преуредила Војну Крајину проширујући је источном Посавином и Црњанскови преци постали су граничарима. Занимали су се као и сви Иланчани или Чонграђани земљорадњом, сточарством или граничарењем. Све врлине и мане тих таквих Иланчана или Чонграђана испољавао је и Црњански.

Као сваки земљорадник био је конзервативац, као сваки сточар волео је животиње, а презирао људе, као сваки граничар надмено је гледао на свет и ову надменост истицао неком врстом подофицирске охолости. Први светски рат провео је у једном мађарском пуку на источном фронту у Галицији, затим по положеном испиту за официре на италијанском фронту у Удинама.

За ратне године које је по речима Марка Ристића провео у позадини извлачећи се, оставили су на њега дубок траг. Као добар подофицир и потпоручник сматрао је да му је дужност да буде увек у ставу мирно пред сваким старијим, али да мора да немилосрдно издире се на сваког млађег од себе.

Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Вијиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од стране аустроугарских власти, док су Сибе Милетић и Вељко Петровић, иако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.

Нос му је био подужи и меснат, јагодице помало татарске, доња усна презриво издужена. Све је то одавало неку врсту безобзирног цинизма. Говорио је мађарски, немачки, француски, италијански, енглески, али чак и свој матерњи српски, с неким тврдим, непријатним, свађалачким, мађарским нагласком.

Постављен је за професора ИВ мушке гимназије у Београду. И објављује 1929. године своје Сеобе и њима је у својој 35-тој достигао врхунац у свом књижевном стварању. Отада је од заиста великог песника постао новинарем. Претворио се у глас свог господара.

Имао је рекли бисмо само један циљ да задовољи своје послодавце прво у ’Политици’, доцније у ’Времену’, најзад као дописник Централног прес бироа при посланствима у Берлину и Риму, да би завршио као Лондонски дописник часописа ’Ел Ецономиста’ који је Милан Стојадиновић издавао у Буенос Аиресу.

Трудио се да се ничим не замери ни Богољубу Јефтићу, ни Милану Стојадиновић, драгиши Цветковићу, у томе се састојала његова дипломатска каријера, која му је помало завртела главу и навела да напише Ембахаде којима је претио целом свету и којима се препоручивао данашњем комунистичком режиму.

Други светски рат довео га је у Лондон, где је влади било потребно његово перо. Али је то перо већ било јалово. Није могао да пише, јер му сто није био згодан, лампа на њему неподесна. Рукопис његов нико није могао да чита и тражио је секретарицу, али младу и лепу. Укратко или није хтео или неије више ни умео да пише.

Досадио је свима и сваком својим жалопојкама. Издејствовао је од Слободана Јовановића чудно решење, да се упућује на рад у Британски музеј. А тај се рада сатојао у обилажењу у подне најбољих лондонских ресторана у друштву како је говорио ’војникуша’, јер се био бацио на изучавање менталитета младих Енглескиња које су служиле у ваздухопловству и морнарици као официри.

Био је један од првих Срба који је тражио и 1951. и добио британско држављанство. Један од јемаца му је била Леди Пеџет, а други мислим списатељка Дама Ребека Вест. Он то није узинио из љубави према Енглезима, које и даље грдио, већ из интереса, јер је веровао да ће му као Енглезу бити отворена врата британског ПЕН Клуба и свих британских универзитета.

Није био свестан да Милош Црњански може постати британски држављанин, али да никад не може постати Енглезом. За своју жену међутим није тражио британско држављанство. Не зато што је желео да бар преко ње остане у вези са земљом, већ опет из рачуна.

Она је све док је без југословенског и без другог пасоша могла да прима сталну помоћ од Добротворног удружења слободних грађана Југославије. То је била бедна помоћ, али је ипак било нешто, јер су тада тешко везивали крај с крајем.

Како је током рата примао прво 105, а доцније 100 фунти месечно, то је водио живот прилично без рачуна. Кад је нестало платног списка, остао је врло брзо без икаквих средстава. Добио је добро место књиговође у једном од најскупљих лондонских обућарница у Бонд стриту.

Имао је лепу плату и причао је пријатељима да је веома задовољан. Али му тешка нарав и свађалаштво нису дозволили да се ту задржи. Тужио је фирму санитарним властима да у просторији у којој ради нема довољно ваздуха. Надрежна власт повела је истрагу, утврдила је да нема места жалби и потказивач је отпуштен.

Помоћу не знам чијих препорука добио је место у једној луксузној књижару на Пикадилију. Звала се ’Хачардс’. Проводећи краћи одмор на мору о трошку Леди Пеџет, хтео је акробацијама да привуче пажњу неких младих девојака, и истегао тетиву на нози.

Напустио је посао тврдећи да је ногу повредио у књижари верући се уз мердевине. Нашао се на улици. Тада га је позвала у госте Леди Пеџет. Ставила му је на располагање котиџ на свом имању с тим да се може кретати куд год хоће по дивном парку од 40 хектара. Давала му је храну и свако по подне њега је и његову жену звала на чај.

Жена му је редовно примала помоћ Добротворног удружења слободних грађана Југославије. Поред тога Леди Пеџет је стално измишљала разне ситне послове за њу као што су шивење и мешење, да би имала разлога да их и новчано помаже, а да то не личи на милостињу.

Слала их је сваке године на море, његовој жени плаћала курс за шивење у познатој приватној школи и њему школарину за Лондонски универзитет, јер му је пало на памет да добије диплому из међународних наука. И добио ју је о њеном трушку, и о трошку бродовласника Вана Ивановића.

Отишао је 1952. у Ницу на међународни конгрес ПЕН Клубова и затим у Рим да покупи своје ствари које је тамо био оставио када је почео рат. Они су платили и пренос тих ствари. Код Леди Пеџет на имању остао је дуги низ година, све док је једног дана није пресрео у њеном парку и рекао јој у лице без икаквог повода:

’Да сам знао да сте тако покварена баба, био бих вас убио пре него што сам прихватио ваш позив.’ Згранута оваквим речима стара госпођа му је хладнокрвно одговорила: ’Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.’ Окренула му је леђа и ушла у свој замак. Одмах је позвала његову жену и испричала шта се догодило и рекла јој:

’Ви ћете као и досад увек бити добродошли на чај, али бих била захвална вашем мужу да ми више не улази у кућу.’ Мислила је да ће то бити довољно да се Црњанскови одселе. Он јој више није ушао у кућу, али је она свакодневно продужавала да долази на чај, а на селидбу уопште нису ни помишљали.

Леди Пеџет која је живела ради свог парка, бежала је у кућу чим издалека угледа Црњанског, а он се по њему шепурио као да га је од својих старих наследио.

Кад јој је то дозлогрдило, поручила им је преко протојереја Милоја Николића да треба да се селе. На Црњансков одговор да нема куд да иде узела им је стан у Лондону и попола са Ваном Ивановићам платила унапред шестомесечну кирију. Тако се ослободила напасти. Црњански јој се одужио описујући је у свом Роману о Лондону.

На иницијативу Слободана Јовановића основано је 1951. у Лондону Удружење српских писаца и уметника у иностранству. На предлог старог професора Црњански је изабран за председника. Председавао је две године и онда је 1953. године опет без икаквог повода поднео оставку и на председништво и на чланство у Удружењу изјавивши, што није било тачно, да је дошао у сукоб са свим члановима Удружења растуреним по свим континентима.

Вероватно је већ тада почео да размишља о повратку у земљу. После овога је престао да се јавља целом свету, потпуно се усамио и пружио лондонским Србима јединствену слику изгнаника међу изгнаницима. Све се више у њега развијала манија гоњења.

Кад му поштар са писма покуша да одлепи неку лепшу марку, то ради цензура. Кад му не ради телефон, прислушкује га обавештајна служба. Кад поквари стомак, неко га је отровао. Зубни лекар му намерно квари зубе да би могао да му прави већи рачун. Суседи му целе ноћи куцају, они до њега у дувар, они изнад њега у под, они испод њега у таваницу, све то да му не би дозвољавали миран сан.

Никакав посао није могао да добије, јер су неки Срби увек успевали из пакости да то осујете. Нарочито се жалио на Спасоја Стерђевића, неког писара Министарства унутрашњих послова, за кога је веровао да је свемоћан код британских власти. Из те потпуне усамљености почео је полако да се извлачи и да се приближава званичним представницима Југославије.

1959. написао је Итаку и коментаре. Итаком нас је подсетио на своју сјајну младост, а Коментарима на старост, јер је објашњавао да се још као млад у Темишвару дружио са металцима. И ту су била два последња издисаја у Лондону, некога који је некада био обдарени песник.

Ти су издисаји подсећали, нека нам буде допуштено да се послужимо Црњансковим речима о Богдановићу на ’подригивање после доброг ручка’. Имали су исти непријатан колико кисео и отужан укус.“

Мој коментар. Без обзира на извесну зловољу целог овог рукописа, јадно је то када један велики писац дозволи себи да добије овакав ин мемориам.