Метох духовни

(Преузето са www.borislavpekic.blogspot.com)

Ин мемориам. (Коста Павловић о Црњанском.)

Ово су изводи из једног сепарата Косте Павловића посвећеног Црњанском након његове смрти.

„Банаћанин из Иланче, како тврди Марко Ристић у Енциклопедији Југославије, или из Чонгрода, како наводи . П. Јованович и Ј. Реџеп у Лексикону писаца Југославије, Милош Црњански носи у себи све особености потомака оних Срба који су се под Арсенијем Чарновићем у те крајеве доселили.

Када је треће четврти XВИИИ века Марија Терезија преуредила Војну Крајину проширујући је источном Посавином и Црњанскови преци постали су граничарима. Занимали су се као и сви Иланчани или Чонграђани земљорадњом, сточарством или граничарењем. Све врлине и мане тих таквих Иланчана или Чонграђана испољавао је и Црњански.

Као сваки земљорадник био је конзервативац, као сваки сточар волео је животиње, а презирао људе, као сваки граничар надмено је гледао на свет и ову надменост истицао неком врстом подофицирске охолости. Први светски рат провео је у једном мађарском пуку на источном фронту у Галицији, затим по положеном испиту за официре на италијанском фронту у Удинама.

За ратне године које је по речима Марка Ристића провео у позадини извлачећи се, оставили су на њега дубок траг. Као добар подофицир и потпоручник сматрао је да му је дужност да буде увек у ставу мирно пред сваким старијим, али да мора да немилосрдно издире се на сваког млађег од себе.

Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Вијиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од стране аустроугарских власти, док су Сибе Милетић и Вељко Петровић, иако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.

Нос му је био подужи и меснат, јагодице помало татарске, доња усна презриво издужена. Све је то одавало неку врсту безобзирног цинизма. Говорио је мађарски, немачки, француски, италијански, енглески, али чак и свој матерњи српски, с неким тврдим, непријатним, свађалачким, мађарским нагласком.

Постављен је за професора ИВ мушке гимназије у Београду. И објављује 1929. године своје Сеобе и њима је у својој 35-тој достигао врхунац у свом књижевном стварању. Отада је од заиста великог песника постао новинарем. Претворио се у глас свог господара.

Имао је рекли бисмо само један циљ да задовољи своје послодавце прво у ’Политици’, доцније у ’Времену’, најзад као дописник Централног прес бироа при посланствима у Берлину и Риму, да би завршио као Лондонски дописник часописа ’Ел Ецономиста’ који је Милан Стојадиновић издавао у Буенос Аиресу.

Трудио се да се ничим не замери ни Богољубу Јефтићу, ни Милану Стојадиновић, драгиши Цветковићу, у томе се састојала његова дипломатска каријера, која му је помало завртела главу и навела да напише Ембахаде којима је претио целом свету и којима се препоручивао данашњем комунистичком режиму.

Други светски рат довео га је у Лондон, где је влади било потребно његово перо. Али је то перо већ било јалово. Није могао да пише, јер му сто није био згодан, лампа на њему неподесна. Рукопис његов нико није могао да чита и тражио је секретарицу, али младу и лепу. Укратко или није хтео или неије више ни умео да пише.

Досадио је свима и сваком својим жалопојкама. Издејствовао је од Слободана Јовановића чудно решење, да се упућује на рад у Британски музеј. А тај се рада сатојао у обилажењу у подне најбољих лондонских ресторана у друштву како је говорио ’војникуша’, јер се био бацио на изучавање менталитета младих Енглескиња које су служиле у ваздухопловству и морнарици као официри.

Био је један од првих Срба који је тражио и 1951. и добио британско држављанство. Један од јемаца му је била Леди Пеџет, а други мислим списатељка Дама Ребека Вест. Он то није узинио из љубави према Енглезима, које и даље грдио, већ из интереса, јер је веровао да ће му као Енглезу бити отворена врата британског ПЕН Клуба и свих британских универзитета.

Није био свестан да Милош Црњански може постати британски држављанин, али да никад не може постати Енглезом. За своју жену међутим није тражио британско држављанство. Не зато што је желео да бар преко ње остане у вези са земљом, већ опет из рачуна.

Она је све док је без југословенског и без другог пасоша могла да прима сталну помоћ од Добротворног удружења слободних грађана Југославије. То је била бедна помоћ, али је ипак било нешто, јер су тада тешко везивали крај с крајем.

Како је током рата примао прво 105, а доцније 100 фунти месечно, то је водио живот прилично без рачуна. Кад је нестало платног списка, остао је врло брзо без икаквих средстава. Добио је добро место књиговође у једном од најскупљих лондонских обућарница у Бонд стриту.

Имао је лепу плату и причао је пријатељима да је веома задовољан. Али му тешка нарав и свађалаштво нису дозволили да се ту задржи. Тужио је фирму санитарним властима да у просторији у којој ради нема довољно ваздуха. Надрежна власт повела је истрагу, утврдила је да нема места жалби и потказивач је отпуштен.

Помоћу не знам чијих препорука добио је место у једној луксузној књижару на Пикадилију. Звала се ’Хачардс’. Проводећи краћи одмор на мору о трошку Леди Пеџет, хтео је акробацијама да привуче пажњу неких младих девојака, и истегао тетиву на нози.

Напустио је посао тврдећи да је ногу повредио у књижари верући се уз мердевине. Нашао се на улици. Тада га је позвала у госте Леди Пеџет. Ставила му је на располагање котиџ на свом имању с тим да се може кретати куд год хоће по дивном парку од 40 хектара. Давала му је храну и свако по подне њега је и његову жену звала на чај.

Жена му је редовно примала помоћ Добротворног удружења слободних грађана Југославије. Поред тога Леди Пеџет је стално измишљала разне ситне послове за њу као што су шивење и мешење, да би имала разлога да их и новчано помаже, а да то не личи на милостињу.

Слала их је сваке године на море, његовој жени плаћала курс за шивење у познатој приватној школи и њему школарину за Лондонски универзитет, јер му је пало на памет да добије диплому из међународних наука. И добио ју је о њеном трушку, и о трошку бродовласника Вана Ивановића.

Отишао је 1952. у Ницу на међународни конгрес ПЕН Клубова и затим у Рим да покупи своје ствари које је тамо био оставио када је почео рат. Они су платили и пренос тих ствари. Код Леди Пеџет на имању остао је дуги низ година, све док је једног дана није пресрео у њеном парку и рекао јој у лице без икаквог повода:

’Да сам знао да сте тако покварена баба, био бих вас убио пре него што сам прихватио ваш позив.’ Згранута оваквим речима стара госпођа му је хладнокрвно одговорила: ’Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.’ Окренула му је леђа и ушла у свој замак. Одмах је позвала његову жену и испричала шта се догодило и рекла јој:

’Ви ћете као и досад увек бити добродошли на чај, али бих била захвална вашем мужу да ми више не улази у кућу.’ Мислила је да ће то бити довољно да се Црњанскови одселе. Он јој више није ушао у кућу, али је она свакодневно продужавала да долази на чај, а на селидбу уопште нису ни помишљали.

Леди Пеџет која је живела ради свог парка, бежала је у кућу чим издалека угледа Црњанског, а он се по њему шепурио као да га је од својих старих наследио.

Кад јој је то дозлогрдило, поручила им је преко протојереја Милоја Николића да треба да се селе. На Црњансков одговор да нема куд да иде узела им је стан у Лондону и попола са Ваном Ивановићам платила унапред шестомесечну кирију. Тако се ослободила напасти. Црњански јој се одужио описујући је у свом Роману о Лондону.

На иницијативу Слободана Јовановића основано је 1951. у Лондону Удружење српских писаца и уметника у иностранству. На предлог старог професора Црњански је изабран за председника. Председавао је две године и онда је 1953. године опет без икаквог повода поднео оставку и на председништво и на чланство у Удружењу изјавивши, што није било тачно, да је дошао у сукоб са свим члановима Удружења растуреним по свим континентима.

Вероватно је већ тада почео да размишља о повратку у земљу. После овога је престао да се јавља целом свету, потпуно се усамио и пружио лондонским Србима јединствену слику изгнаника међу изгнаницима. Све се више у њега развијала манија гоњења.

Кад му поштар са писма покуша да одлепи неку лепшу марку, то ради цензура. Кад му не ради телефон, прислушкује га обавештајна служба. Кад поквари стомак, неко га је отровао. Зубни лекар му намерно квари зубе да би могао да му прави већи рачун. Суседи му целе ноћи куцају, они до њега у дувар, они изнад њега у под, они испод њега у таваницу, све то да му не би дозвољавали миран сан.

Никакав посао није могао да добије, јер су неки Срби увек успевали из пакости да то осујете. Нарочито се жалио на Спасоја Стерђевића, неког писара Министарства унутрашњих послова, за кога је веровао да је свемоћан код британских власти. Из те потпуне усамљености почео је полако да се извлачи и да се приближава званичним представницима Југославије.

1959. написао је Итаку и коментаре. Итаком нас је подсетио на своју сјајну младост, а Коментарима на старост, јер је објашњавао да се још као млад у Темишвару дружио са металцима. И ту су била два последња издисаја у Лондону, некога који је некада био обдарени песник.

Ти су издисаји подсећали, нека нам буде допуштено да се послужимо Црњансковим речима о Богдановићу на ’подригивање после доброг ручка’. Имали су исти непријатан колико кисео и отужан укус.“

Мој коментар. Без обзира на извесну зловољу целог овог рукописа, јадно је то када један велики писац дозволи себи да добије овакав ин мемориам.