Метох духовни

Свакидашња јадиковка

Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад !

И бити слаб, и немоћан,
и сам без игде икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звезде на небу.

Без сјаја звезде удеса
што сијаше над колевком
са дугама и варкама.

--О Боже, Боже, сети се
свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сети се
и љубави, и победе
и ловора и дарова.

И знај да Син твој путује
долином света туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигде никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује
под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нико не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја реч
и тесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та беседа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам крес на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна реч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је венац пелина,
мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,

када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад !

Тин Ујевић