Метох духовни

НАДПОРУЧНИК ЈОВАНОВИЋ НЕ МОЖЕ ДА ШПИЈОН БУДЕ



Ко кип стоји окамењен пред Алвинци генералом надпоручник,
док генерал оштро мотри подастрту му сведоџбу.
''Врло добро, Јохановић!'' рекао је смешећи се и гледао
како дркте ноге Никодији Јовановић од стра грдна.
Ту му ома генерале од милоште и зафале руке пружи,
па је после мето обе на јуначка рамена му.
Пондак му је медним гласом каво птица запевао:
''Прибавити све податке о упорном нападачу францускоме
могао би само јунак цару веран из народа илирскога –
уватити везу треба сас тврђавом опседнутом, сас Мантовом,
и армијом која ће је избавити из опсаде, разумете, је ли!''
Надпоручник Јовановић није ома разумео о чему се сада ради,
разумо је тек толико, манда јако збуњен бијо,
да га његов генерале с речовима од пофале свог полијо,
те је црвен посто сав у лицу Никодија, стид га здраво.
''Не стиди се, чедо моје'', њемукана сад беседи генерале.
''Ти си већем показо се ко си, шта си, крабар, мудар, јунак, ето,
и лукав си уз то, промоћуран; знам ја: вашем роду је то дато:
да сте крабри ко курјаци и лукави ко лисице.
Е, па сад за ото, синко, цар те главом, прико мене, зову
да ко шпијон важан буднеш, дужност тешку да обавиш,
сас којом кад будеш успо Наполон ће бити тучен.''
На те речи Никодија дође себи, трго се је, па промуца:
''Шпијон?... Ал ја шпијон не знам бити, нити знадем, нити могу!''
На те речи сад генерал накашљо се и насмејо:

''Морам да се смејем теби, зар ти не знаш да си већем
показо да можеш бити то што тражу баш од тебе светли цар!
Ти то умеш, ти то знаш. А за цара шпијон бити то је част.
Поготово за једнога шакашкога офинцира то је права сласт.''
Никодија занемијо, у хаптаку окамењен стоји, он се боји
први пута откада је навукао ту мундру офинцирску,
стра га вата том шаржом најглавнијом у животу
сас којом је укрстијо своје очи соколове, још страшније
што му царов позив даје ко шпијону, зна цар да је!
''Ја се чудим вама здраво, Јоханович, на тај позив још ћутите,
премишљате, валда, што ли, ако то је тако, ја вам онда
заповедам,
зато сам вас ја и позво да вам лично бефел предам.
Дисциплина шта је знате, шаржу горду, чин високи ви имате,
зар ја треба да вам кажем да у војсци млађега
поговoра никад нема. Никаквога приговора ни сас чела,
а камоли да долази од Шајкашког батаљона од Илира,
ко се ипак усудијо, ондак зна се: кугла врела посред чела!
Сас тиме је рапорт готов, обрстлајтнант Јоханович сад:
абтретен!''
Отишао је надпоручник мед Французе преобучен као павор...
Кад осмотри на пољани кукурузе што шуморе под месецом,
сетијо се Тисе, Бачке, па, пођоше њему сузе на те мисли.
Испод гуња пиштољ вади, поздравијо Шајкашку је, па себика
живот узе. Надпоручник Јовановић, шајкаш бијо он.
Али никад, никад, никад и ... шпијон!

Богдан Чиплић
(1910-1989)