Sima Pandurović

Sima Pandurović ŽENA Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o, I sve tvoje mane, grehe i vrline Zavoleo tamnom strašću, draga ženo, Strašću radi koje živi se i gine. Ti si svetost moje radosti i tuge I molitva čista srca u samoći, Radost mojih snova u bojama duge, Vera moga bića u danu i noći. Kad pričešće dođe duše koju zvona Zovu večnom carstvu čistote i mira, Ti si moje vere velika Madona Pred kojom se celi iz svetog putira. Što živimo duže, vezani smo čvršće. Ti si tamna težnja nagona i žudi I razblude moje, kad na meni dršće Sve, a pohota se počinje da budi. Kad instinkt sa svešću stane da se bori, Kad se vani prospe mesečina bela, Crven plamen mojih strasti uvek gori Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela. I sto tamnih veza u nama se spaja: Veza ranih snova o večnoj lepoti, Veza našom decom, radosti i vaja, I perversne strasti i duše i ploti.