ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА

                         

Написао: Игор Ђурић


Почео сам да пушим у средњој школи, у време када је у тим годинама већина нас почињала да пуши. Крао сам очеву нишку Мораву, која се потом трошила брзином светлости, јер је ретко ко из генерације имао цигаре а скоро су сви пушили. На два велика одмора иза школе отишла би цела паклица. Колико су цигаре биле ретке говори и чињеница да су се тада још могле купити у трговинама - „на комад“.
Још нешто, знам да је правилно написати „цигарета“ али ми једноставно, па ни до дана данашњег, никад нисмо користили тај назив. Био нам је некако педераст.
Елем, свакога дана сам узимао по кутију цигара из кутије за ципеле која је стајала испод брачног кревета у спаваћој соби и у којој је отац држао своје залихе. И увек је, следећег дана, у тој картонској кутији био исти број паклица. Отац је неприметно попуњавао залихе и правио се да не примећује а, уистину, ми је куповао цигаре, вероватно да не бих долазио у искушење да се гребем.
Моја пушачка каријера, током пола века живота, имала је своје успоне и падове, али то није тема овога текста. И сада запалим по неку, не редовно, најчешће у друштву. Кад кренем на неку седељку, то јест, пијанку, а ја купим кутију цигара. И то скоро увек различитог типа. Међутим, често ми је долазила жеља да попушим коју без филтера и тада бих куповао Дрину. За време мог боравка у Америци пушио сам искључиво Lucky Strike без филтера. Тако ми је скоро дошло, па рекох себи, ајде да узмем једну паклицу Дрине без филтера, те иконе правих пушача и бренда српске дуванске индустрије, најстарије цигарете ових поднебља по времену колико је опстала на тржишту.
Од трафике о трафике, од трговине до трговине, нигде нисам успео да нађем Дрину без филтера. Углавном ми говоре да је више не добијају, те да се највероватније више не производи. Још једна жртва транзиције и глобализације. Још један атак на својственост и идентитет. Ја то тако доживљавам. Уништити све што нас може подсетити ко смо и шта смо, да смо били своји и да смо имали нешто своје. Све се, надаље, мора униформисати по њиховим правилима а која се своде на идиотизацију појединца.
Неки су се скоро бунили када је у питању квалитет производа који се производе за различита тржишта, па се тако установило да се за Немце или Французе праве најбоље чоколаде, за Чехе и Пољаке нешто лошије, а за фукару са Балкана оно најгоре што остане – нуспроизвод. Не треба много памети па то увидети. Најбољи пример су цигаре. Ово што се данас продаје у Србији под звучним, славним и скупим брендовима је по квалитету најгора класа дувана и некадашња Зета са белим филтером је за све њих прва лига. (Пушиш ли Зету? Понекад, што питаш? А, он теби? – била је стара дуванска пошалица). Где се изгуби добри стари сарајевски Марлборо или словеначки "седам-ин-педесет" (колоквијално називан "феферони"), за које(г) се говорило да га Босанци купују јер верују да има педесет и седам цигара унутра (којих додуше има на тржишту али више то није исто), и чије су цигарете биле окренуте наопако у паковању (што је имало логике са хигијенске стране)!?
Рекох, Дрина без филтера је најдуже опстала од тих некадашњих дуванских икона и старих брендова Србије и Југославије. Морава без филтера је давно нестала, иако је имала лепу зелену кутију. 
Дрину без филтера су пушили најстраственији пушачи, посебан сој, секта. То су били људи којима је пушење поред потребе и задовољства представљало ритуал и животну филозофију. Јер та цигара није припадала скоројевићком урбаном миљеу и убрзаном начину живота. За Дрину без филтера је био потребан филозофски став, духовни мир, балканска успореност, склоност ка севдаху и уживању. Уз Дрину без филтера је ишао разговор и седење, пауза између димова, кафе, мученице и изговорене речи. 
Не иде Дрина без филтера уз неолибералне радничке пелене и протестантску етику – то је цигара слободног човека који не верује жени која пуши Дрину без филтера. 
Зато је више и не производе. Нема више слободних људи у Србији и сви верују женама.

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

                                           


        Пише: Игор Ђурић         
Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.
Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...
И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 
Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).
У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)
Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.
Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?
Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)
Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!
И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.
Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.
Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.
Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.
На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.
Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 
Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.
Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“
Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!
После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 
За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 
Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.
У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.
Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 
Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.
Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.
Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.
Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.
Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".
У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“
Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.
Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.
Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.

ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ: псећи живот!

 

Пише: Игор Ђурић
Из романа Време злих пастрмки (књига предака и потомака куће од камена - породична басна)

Његовом унуку се завршавала већ друга недеља псећег живота у бегу. Није разумео али му је било јасно. Пас је изабрао борбу и постао човек а они су изабрали бег и постали штенад. А онда је разумео и то да су из свога родног краја побегли у штенару. Када је и како цела држава за коју су се бориле генерације постала штенара, то нико поуздано не може да утврди. Процес свакако није од јуче, али су генерације унука градитељевог можда прве спознале шта се догодило. Доста времена им је требало за ту спознају: читав лични и скупни људски и историјски век. Како год, морало се ићи у корак са реалним стањем на терену и фактичким стањем у друштву, па је у то име промењен и устав, донешени су закони, како би се како тако уредио живот у штенари. Псећег живота је било и пре, није унуков пас са шаре први дефинисао ту синтагму, међутим, први пут је организовано и плански цела држава постала штенара или азил за џукеле. Псима и људима ту више није било места, напредовале су само џукеле.

- Значи ли то да смо онда сви ми џукци? – питао је син унука градитељевог, проговоривши после дужег времена.

- Не, ми смо само људи које третирају као џукеле, иначе живимо сасвим солидно.

- Па што онда нисмо остали преко баре, тамо су џукелска права на нивоу?

- Зато што нас овде само држе да смо пси а тамо их дресирају да буду животиње свих врста, а знаш и сам, дресирана џукела је послушна џукела, док овде можеш увек очекивати да те нека штивљара довати за ногу кад се најмање надаш. То је та нада која нас још држи овде: да ћемо једнога дана свом снагом угристи ногу која нас шутира

- Претерујеш – рече син од унука од градитеља куће од камена којега су баш тих дана учили на факултету да није лоше бити кер под условом да имаш да једеш сваки дан и то су називали либералном економијом и демократијом.

Међутим, ни штенара није седела скрштених руку. Да би људи били задовољни и срећни пси, редовно су почели да их вакцинишу против беснила на тај начин што су им давали кредите колико су тражили, и свуда около су почеле да ничу јавне кухиње где су сви могли да се нахране, да не би почели да гризу једни друге или шинтере, јер се подразумевало да после вакцинације неће имати шта да једу. Онда су, ови што владају штенаром а увек су били једни те исти, аплицирали за пријем у ходник европске асоцијације паса луталица и осталих европских џукела, лепа будућност је почела да се смеши (и смеје) штенари, макар оним млађим и снажнијим псима из ње који су могли да снагом изгурају остале и први приђу кориту где су се сливале кости и труло месо из асоцијације. Могло се живети сасвим псећи солидно. Штенара је почела да личи на организовано друштво.

У то време, деда је још долазио у сан, али доста ређе, додуше.

- Ав, ав – рече градитељ једне вечери.

- Ав, ав, ав – одговори му унук.

Ујутро се унук обратио укућанима:

- Ав, ав, ав!!! Ав.

- Ав? – питали су укућани.

- Ав!!! – потврдио је унук градитељев.

- Ав – одговорише сложно чланови његовог легла тако доказујући припадност накоту.

Следеће вечери ненајављено и ничим изазвано упаде баба ствараоц у сан:

- Шта вам је, јесте ли сви полудели? Што лајете васцели дан? Ено и на гробљу, заболе ме глава од лавежа. Јел' то постала нек нова мода?

- Ав – одговори кратко унук.

- Ма, ајте молим вас! Каква држава, каква штенара. Ви сте луди ако то желите да будете, то јест, ако не желите: нисте.

Унук је на то само спустио реп и неприметно али одлучно зарежао.

Баба је наставила:

- Самосажаљевате се и годинама гуслате како вас нико не разуме и не воли. А нисте нашли за сходно да нађете доброг газду кад сте већ решили да будете пси.

Унук шапом истресе две буве са леђа и протеже се на све четири тако да му се сва длака накостреши.

- Престаните више да живите у прошлости и окрените се будућности, то је решење за вас!

- Па ми на овим страницама и јесмо у будућности, ово се не догађа сад, тек треба да се догоди – најзад проговори унук људским језиком што му није сметало да подигне ногу и испиша се уз стуб електричне лампе што изазва кратак спој али срећом није било струје па све остаде без већих последица.

- Ав – заврши баба посету и оде.

ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ

                              


                       из књиге ''Косово - Вечити рат'', Игор Ђурић, читај овде целу књигу


Пише: Игор Ђурић

                       ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ
(текст делимично објављен у часопису Хвосно 2004. године и у књизи Метохија и Косово 2010. године)

Према извештају ваздухопловних снага САД, на основу налаза екипе од 30 стручњака НАТО-а (службени назив: Munitions Effectiveness Assessment Team) међу којима су добар део чинили припадници америчког ваздухопловства, претраживањем терена број стварно уништених циљева био је неупоредиво мањи од званично објављених: 14 (а не 120) тенкова, 18 (а не 220) оклопних транспортера, 20 (а не 450) артиљеријских оруђа. Истражне екипе америчког ваздухопловства успут су установиле да се 744 пријављена и "потврђена" поготка у стварности своде на једва 58 уништених или оштећених мета.(Време, 16. мај 2002.)
Рат је, а ми са собом нисмо начисто: шта би радили. Мало се шта, додуше, питамо. Једино је смрт извесна, све остало остаје на нивоу импровизације. Највише импровизујемо живот. А, импровизација ко импровизација, успева само најбољима, само онима који већ сво знање имају ''у малом прсту''. Аматери обично са импровизацијом још више настрадају. Шта да вам кажем? Рубови Дренице су куд и камо лепши од централног дела те злогласне области. Још има очуване шуме и привида какве такве цивилизације. Није нам то никаква утеха. Ипак, нисмо принуђени да гледамо голи камен дренички него зелена брда Мокре Горе. На добитку смо самим тим у овим шугавим временима. И ако своје име, Дреница, вуче из словенских корена, мало чега словенског још има у бившој другој српској Светој гори, где је својевремено било више цркава и манастира него у неким већим европским земљама.
По неко оде пар километара даље, до пута, па гледа асфалт. Зна, туда ће свакако: или кући, или на гробље. Они најсрећнији у болницу лакше рањени, следи орден, одлазак кући, пензија. Таквих скоро да нема. Так'им нас оруђима гађају да скоро и да нема лакше рањених. Неки дан сам гледао: погодила ракета импровизовани бункер у околини Рудника, растурила све живо, само пар њих преживелих. Носе једног од њих, нема руке, нема пола ноге - а пева. Пева из свег гласа, мада певање више личи на ридање. Остао жив! Сви мртви а он жив. То је за радост.
Ту смо, и једни, и други, зато што морамо, а заједно смо: војска из централне Србије, и ми из Метохије, из Старе Србије. Подједнако нам је одвратно окружење у коме се налазимо. Цео живот сам провео на Космету а никад ми овде нога није крочила. Могу да замислим тек како је њима који су из питомине ''чарапанске'' дошли у ову вукојебину. Да смо бар у пар десетина километара даљој Метохији све би било другачије, за око лепше и цивилизованије.
По мало смо беспослени, онако лено чекамо хоће ли кога смрт закачити. Надајући се притом у сто-од-сто случајева да ће тај неко бити: неко други. Шиптарски терористи углавном нападају цивиле и не пада им на памет да прилазе нашим рововима. Од војске захвате једино из какве курвинске заседе, где највише воле да ударе по санитету или достави. Они више воле да се ''играју војске'', у ствари су бандити и пилићари.
Али наши живци, наш осећај страха, горак укус неизвесности - то је све присутно у нашим телима и душама. Ови горе нису беспослени: отуд то. По цео дан и целу ноћ лете и бомбардују, на нашу срећу доста конфузно и непрецизно. Не, нису непрецизни када треба погодити неки мост или неку зграду, али нас на терену доста слабо проналазе (опет, хвала Богу). Оставимо им на некој утрини разног лома, провозамо пар пута тенком преко исте, оставимо трагове, па се они после тога забављају данима са тим. Свима лепо; и њима, и нама. Они одраде посао, па беже назад на јефтине курве и хладно пиво у некој од суседних држава (јесу курве и јесу јефтине, и државе у које се враћају и жене које их чекају), а, и нама је добро јер не гађају нас у тим случајевима.

Истрага је утврдила високу ефикасност у бомбардовању непокретних циљева какви су зграде, бункери и мостови – под условом да су били стварни. Јер, каже се у извештају, велике количине муниције испаљене су на "мостове" направљене од пластифицираног или станиолом ојачаног картона који се иначе користи у производњи тетрапака, амбалаже за паковање млека, сокова и свих других течних производа. Америчке процене кажу да су две трећине свих уништених противавионских лансера ракета СА-9 биле направљене од папира и алуминијумске фолије. "Са висине од пет километара, изгледају савршено стварно", каже се у поменутом извештају. Наводно, генерал Кларк је у потрази за уништеним циљевима од чланова истраживачког тима захтевао да прекопавају и кратере од граната, кратере које је локално становништво у међувремену претворило у ђубришта(Време, 16. мај 2002.)
Има неких, међутим, што се нимало не шале. Пуцају по утрини али и мимо утрине. Из дана у дан су све безобразнији. Осетили су да немамо скоро никакве против-ваздушне одбране и то их додатно куражи. А, и љути су што се све ово одужило, што су на првим брифинзима слушали како ће све потрајати пар дана и како ће брзо кући на одмор и са ловорикама. А сада испада да ови доле немају намере тако лако да оду и испада још да хоће и да се бране. Бранити се од НАТО-а је крајње ''нецивилизовано и безобразно''. Још ти ''варварски'' Срби не знају шта је савремена технологија и нису знали да је онај изнад Буђановаца био невидљив. Никакве стандарде Срби не признају, тешко ће тако у свет и Европу.
Разни авиони лете изнад нас. На жалост (или на срећу) ни један од њих није наш. Распознајем их, углавном. Некада сам и сам желео да будем пилот, ''гутао'' сам све што се могло прочитати о авионима, чак сам и похађао некакве војне школе. ''Ценио'' сам америчко војно ваздухопловство а ето сада ми се указала прилика и да га оценим на делу. Нисам баш одушевљен због те чињенице. После неколико дана почео је да се појављује и ОН. Ловци Ф-16 су га чували са велике висине, авакс га је обавештавао о евентуалним противавионским системима, а он се поступно, из дана у дан, све ниже и ниже спуштао. Плашио се наших бофорса, јер му ту не би много помогли његови ИЦ мамци, нити електронски системи. ''Наших бофорса'' ми нисмо имали ту где смо били, што је он после неког времена и схватио. А онда смо и ми схватили.
Најружнији од свих постојећих авиона: А-10, тачније FAIRCHAILD A-10A THUNDERBOLT II у слободном преводу ГРОМ, неки га зову и убица тенкова, сви познаваоци га најрађе крсте брадавичаста свиња. Дошао је да пронађе српске тенкове а оставио је хиљадугодишњу смрт. Требало му је 10-15.000 килограма осиромашеног уранијума да би уништио неколико покварених српских тенкова. Треба ли му боље представљање од овога?! Да, оставио је осиромашени уранијум (за нашу даљу употребу: ОУ) или како кажу Американци: depleted uranium (DU). Уз помоћ свог седмоцевног топа GAU– 8/A  који може да понесе 1350 граната од 30 мм. Свака та граната има зрно од ОУ. У сваком зрну има око 300 грама ОУ. Понесе он још седам тона других бомби али ми ћемо га памтити по овим прво наведеним.
Свакога дана смо га после гледали до краја рата. Како је само упорна и робусна та рага?! Кад га гледаш са земље имаш утисак да су му крила дужа од трупа. И јесу. Размах крила му је 17,53 м, а дужина трупа 16,26 м. Кад се томе дода и висина од 4,47 м онда се стиче права слика и јасније је зашто он изгледа чудно и несвакидашње. Имаш утисак да једва иде, он и јесте спор, то је подзвучни авион максималне брзине 706 км/ч. Издржљив је то авион. Врло често се погођен, малтене изрешетан, врати у базу. Извесно је да смо им за време рата најмање два таква оборили. Један је пао код Клине, други је некако догурао до скопског аеродрома где се срушио при слетању. На десетине их је погођено али су увек успели да се врате. Американци су одлучили да остане у служби до 2018. године, што јасно говори о стратегији њихове спољне политике у наредном периоду. Стиче се утисак да планирају да се још уз његову помоћ ослобађају радиоактивног отпада од којег само ОУ имају скоро милион тона а искрено не знају шта би са њим радили. Да чекају 4,5 милијарди година колико му треба за полураспад?
Беспослени смо: ми немамо чиме да гађамо ове горе (другима је то задужење) а доле немамо кога. Игле које дуго обећавају из команде никако не стижу. Искрено и не тражи нам се, седели би само ту где јесмо до краја рата. Некад дођемо у искушење да посечемо грану на којој седимо али нас брзо жеља мине. Немамо чиме. Немамо ни грану.
После одређеног времена се толико спуштао да смо могли да видимо кабину и пилота у њој. Осетио да немамо ништа, па се острвио. Кад се први пут појавио изнад Истока деловао је некако трапаво и безопасно. Цело насеље је изашло у баште и на улицу да га посматра уживајући у ватромету који су правили ИЦ мамци које је избацивао. Мора да је пилот помислио како има посла са лудим народом. А онда је ''зарикао''. Нико више од тада није волео да га види а још мање чује, сазнале су моје комшије од тог часа да Деда Мраз не постоји.
Како ''риче''? Тешко је и мучно слушати га. Као да неко спаја водове високог напона, па се силна електрична енергија празни. Или као смртно рањена крава од двадесет и две тоне. Тешко је описати такав звук. То знају они коју са га слушали. А њима није до приче. И тако, кад он рикне, на земљу падне радиоактивни отпад. ОУ онда оксидише или се раствори у води. Много је покретљивији од урана. Највећа опасност вреба ако уђе у ланац исхране. Он је отрован и радиоактиван. Када дисањем продре у тело изазива малигна обољења. ОУ се састоји од У235 око 1% и У238 око 99%. То је нуклеарни отпад, нус-производ. Алфа зраци које емитује су кратког домета (свега неколико милиметара од зрна) али су двадесет пута опаснији кад дођу у контакт са ткивом. На местима где је дејствовано сада је и до 1000 пута већа радијација него у околини. То је најтежи природни елеменат и зато се ставља на врх зрна да би својом кинетичком енергијом изазвао пенетрацију кроз оклоп. Ипак главна сврха коришћења ОУ јесте ослобађања од великих количина нуклеарног отпада. И то свако упућенији зна. Понављам најмање 15 тона таквог отпада је бачено на Србију. А, да, и ово да не заборавим, кад зрно удари у тенк, један део се услед велике температуре претвара у прашину коју ветар онда носи около. Зна се где је сручено око 50.000 зрна из А-10 али се ОУ користи и као додатак крстарећим ракетама и тада се у једну ракету стави око 3 килограма истог. Такође, навођене бомбе, против-оклопне ракете и касетне бомбе неких типова имају као пуњење осиромашени уранијум и коришћене су у бомбардовању Србије. Американци признају много мање од онога што су бацили. Сумња се да су неки ''сребрни меци'' и пројектили обогаћени и са нешто плутонијума или нептунијумом. И не дајте се заварати, алфа зрачење се не може мерити Гајгеровим бројачем.
Колико је то силан метак осетили су људи, жене и деца из једне тракторске колоне. Погодили су два, три трактора. ''Личили'' им на тенкове онако црвени и са приколицама. Учинак је био стравичан. На рубу шумице код Верића видео сам пробијени тракторски блок мотора. Сребрни метак је прошао као кроз сир. Све су то у другом налету ''зачинили'' са касетним бомбама. Да не би могли да се извлаче рањеници који су се разбежали по околној шуми. И дан данас сам срећан што сам убедио себе да нисам удисао ваздух него сам дисао на шкрге. То ме спасило.
Немци су торнадима рушили затвор Дубрава. Видела се немачка педантност и систематичност. Без емоција су радили посао. Шпанци су са Ф-18 деловали крајње мирољубиво, убијали су нас што морају и са видљивом грижом савести у лету. Енглези у херијерима били су задужени за инфраструктуру и они су летећи левом страном нашег неба рушили мостове и фабрике са карактеристичном дозом презира и цинизма ничим поткрепљеног. Американци у А-10 су, за разлику од њих, острашћени и арогантни, просто нису могли да схвате да их наша противавионска одбрана (налетели, изгледа, на те бофорсе негде), за разлику од нас прашинара, гађа и погађа. Били су љути због тог безобразлука па су се клонили таквих места а додијавали нама који нисмо имали чиме да их гађамо.
Које локације су погађали осим нас и које су најугроженије?
Подаци су различити и наравно са посве другачијим мотивима изнети. Једни покушавају да минимизирају проблем, други да га глорификују - нико да се озбиљно и на корист грађана позабави тиме и најзад реши мистерију: колико је заиста реална опасност од ОУ?
               

Према информацијама из НАТО-а које је наша страна оберучке прихватила дејствовано је на 95 локација. И то: 84 локације на Космету, 10 локација у ужој Србији и 1 локација у Црној Гори. Највише је дејствовано на простору између Пећи, Ђаковице и Призрена, око 40 локација. Овде треба подвући да је то зона одговорности италијанских снага што је врло битно јер управо њихових војника има највише оболелих од рака.
Најинтензивнија дејства према подацима Војске Југославије су извршена у општинама Прешево и Бујановац, и то у селима Боровац, Братоселце, Рељани, Божињевац, Ново Село, Самољица, Билаче и Буштрања. Затим на брду Пљачковица изнад Врања, па на Космету у Призрену,  Урошевцу, Ђаковици, Дечанима и Ђураковцу. Најзад у Црној Гори на полуострву Луштица али то нећемо да помињемо јер то је ''демократски обогаћен осиромашени уранијум''. То је посебна врста уранијума која не штети ''демократским владама''.
УНЕП (мисија УН за истраживање угрожених подручја) до сада (2010) је на Космету пронашла 7 (?!?) зрна осиромашеног урана.
Међутим има још и других података.
Негдањи генерални секретар НАТО-а лорд Робертсон изјавио је „да је муниција са ОУ коришћена највише западно од аутопута Пећ-Ђаковица-Призрен, у области око Клине и Призрена и северно од линије између Суве Реке и Урошевца“. Али додао је да је ОУ коришћен и у многим мисијама на другим местима. Значи свуда. Амерички  пилот Алан Најлс је на аеромитингу у Кечкемету у Мађарској на питање шта је гађао из ''тандерболта'' одговорио: „Ваљево, Ниш, Београд, док имена других градова није могао да се сети“. Је ли се то крије нешто од грађана Србије или амерички пилот ''нема појма''? Уосталом, ко ће још нормалан веровати НАТО пилотима? Када је погођен воз у Грделичкој клисури, на мосту, пилот који је починио тај злочин правдао се да је његов задатак био да сруши мост и да је воз случајно наишао баш тада, те да га је он касно, кад је већ активирао ракету, угледао. Међутим, није објаснио због чега се након неколико минута вратио и поново гађао тај исти воз. Зашто је два пута направио исту ''грешку''?
Ево и шта каже директор сектора за информације Интернационалне агенције за атомску енергију при УН Дејвид Кид о томе која су подручја угрожена: Врановац, брдо Чеја, Рзнић, Радоњићко језеро и село Плеја. Невероватно!!! - сви имају другачије податке о најугроженијим местима.
И тако, дан за даном, навикне се човек. Срећа што су Шиптари били вредни па су нам оставили готове ровове. Некима већ досадило па су дрчни, неће да се склоне, скупљају се и протестују претећи прстом према небу. Нервира их ''Он''. Гледам једног како нешто петља са зољом, покушава са њом да га гађа. Безобразан је, као да не може без нас, него је цео боговетни дан горе. Кад се који умори и потроши гориво или муницију - ето га други.  Неки пак седе и ћуте са стране. Видим да је појединцима већи проблем сумња да су запатили вашке од целе НАТО авијације. Тешим их како умем и знам, са пристојне удаљености додуше, зовем их кад смогадну да дођу код мене кући и да се окупају у правом правцатом купатилу, са све врућом водом. Не верују ми да тако што још постоји. Убеђујем их да ће све бити у реду само кад изађемо из ове зајебане дреничке рупе.
За воду ми верују, али не за врућу, него за хладну. Говорили су да хладнију воду нису пили до оне источке, али ми смо о томе причали у јебеном селу дреничком, у рупи невиђеној, покрај једне крушке која није била ни за шта крива, ни за рат, ни за наше судбине, тако да је ствар добијала на тежини. Мало смо и претеривали у причи. Тако занесен обећах им и хладно пиво у извору хлађено. Тачно је три минуте  потребно да се изврсно охлади. Биће и нешто да се набоде, сад већ некултурно претерујући: дадох реч. Пристају, али само под условом да не помињем јагњетину, мрзе овце овде у Дреници, мрзе побеснеле краве, мрзе све речи које почињу са Д и богатство би дали за једно масно шумадијско прасе. Нисам био сигуран за то, куд је Шумадија, толико ипак не треба претеривати. Не стигосмо: свак оде на своју страну. Морали смо да одемо. А уранијум је остао
Еколошки најчистије поднебље Европе претворили су у отворено складиште нуклеарног отпада. Сребрни метак некад продре дубоко у земљу и тако доспе у подземне водотокове. Доспе у воду за пиће. Јесте ли знали да се највеће српско врело чисте пијаће воде налази у Метохији. То је врело Белог Дрима. Јесте ли знали да је међу првих шест у Србији по издашности и квалитету и врело Исток. А да је на петом месту у Србији врело Исток по дужини подземног тока са 11,5 км. Неко ће рећи: то је тамо негде далеко - али вода се креће и притоке другим рекама носе воду и до централне Србије. И не само то: водотокови са Косова и Метохије уливају се у сва три слива - Јадрански, Егејски и Црноморски.

br.
Naziv
Min. izdašnost
Max. izdašnost
01.
Beli Drim
1.10
15.5
02.
Crni Timok
0.15
16.0
03.
Krupačko vrelo
0.15
10.0
04.
Vrelo Mlave
0.29
14.8
05.
Vrelo Vape
0.55
10.0
06.
Vrelo Istok
0.80
6.5
07.
Vrelo Raške
0.60
7.0
08.
Krupajsko vrelo
0.30
3.0
09.
Perućac
0.40
9.0
10.
Zlotsko vrelo
0.15
3.0

















Треба обратити пажњу на речи професора Кадера Азмала, негдањег министра у влади Јужноафричке Републике: „Као министар за водене токове и шумско богатство своје државе био сам гост Светске конференције за очување природних ресурса у организацији Ројтерс фондације у Лондону 1994. Тада смо били запрепашћени када су нам показане анализе најмодернијих уређаја које недвосмислено показују да су два места кључна за контролу водених токова Европе: регион Плитвичких језера и делови Косова и Метохије. Зато је НАТО на први поглед нелогично бацао систематски огромне количине специјално оклопљених бомби са осиромашеним уранијумом. Сада знам да се та зрна успешно пробијају чак до подземних водотокова и тамо трују све живо на дуг рок својим пуњењем уранијума“.
Јесте ли можда већ чули да ће врло брзо најтраженија роба на свету бити пијаћа вода и да ће се богатство и моћ мерити количином и капацитетима исте коју неко поседује? Нисте?! Е, па, чућете. Ако преживите.
Какви су ефекти балканског синдрома до сада?
Сви се труде да сакрију што више, никоме не одговара истина. До сада је НАТО потврдио смрт 34 припадника из мисије КФОР-а (2006. година). Ту и тамо се усталаса јавност кад се деси нешто попут смрти италијанског професора Ђованија Казелија који је био у мисији на Космету а не би ли утврдио степен опасности по италијанске војнике. За њега се поуздано зна да је узрок смрти управо изложеност контаминираним подручјима. Иначе до сада има највише италијанских војника који су оболели од неке врсте рака, њих око 270 (2010. година). То је управо оно што смо помињали да су они стационирани у најугроженијој зони коју су мање више сви помињали.
И бугарско јавно мњење је усталасано болешћу наредника Данаила Данилова и још 19 војника из Бугарске али њихов генералштаб упорно демантује то било каквом повезаношћу са балканским синдромом. 9 белгијских војника је умрло од рака и леукемије. 5 португалских војника је умрло од леукемије. 25 Шпанаца је оболело од рака од којих је осморо већ умрло. 2 Холанђана су умрла од леукемије (сви подаци око 2006. године). Шта се све не зна? Најнеутешније, међутим, делују речи стручњака да ће се прави ефекат дејства ОУ спознати тек за 10-15 година.
Институт за политичке студијеБрој мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага, повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог раста броја умрлих (Француска је признала 40, а Грчка три мртва од последица балканског синдрома, Црна Гора једног). Оболелих од Хочкиновог синдрома и леукемије има и Италији преко 270. Проценат војних лица у италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским мирнодопским оружаним снагама, али и много већи од процента оболелих међу цивилним лицима оболелим од Хочкиновог синдрома. Интересантно је напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних чињеница, званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра 2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све појединости и после годину дана рада поднесе извештај парламенту. Комисија је састављена од 20 сенатора“.
Стојимо поред паркиране ладе и буљимо у асфалт. Покушавамо да се радујемо вестима из Куманова. Не иде. Ништа добро нас не чека. Буљимо у асфалт, рекох ли. Каква ли је моћна сила направила овако правилне и складне рупе? Знамо. Неки прилазе ближе да виде како то изгледа. Ја се и дан данас пропитујем колико сам близу прилазио?! Можда и не желим да се сетим. Шта ме брига за асфалт, само сам га гледао. Ја тада нисам ништа ни знао о ОУ па тако мене не би требало све ово ни да дотиче. Демократија је чудо. Поготову кад се утерује бомбама. Ако су бомбе радиоактивне онда и демократија мутира. Демократија поклоњена са неба и посребрена сребрним зрнима. Да сам знао да је пут до демократије овако тежак не бих раскрстио са мутантним комунизмом после Чернобила
Политика у свом тексту од 24.03 2013. године представља следећи текст новинара Озрена МилановићаЗаменик општинског јавног тужиоца у Риминију у Италији у наредних неколико недеља требало би да одлучи које ће кораке даље предузимати у истрази покренутој због тешког здравственог стања тамошњих војника који су, као чланови НАТО трупа 1999. године, између осталог, учествовали и у бомбардовању Савезне Републике Југославије осиромашеним уранијумом. Тужилаштво за сада разматра поднеске војника у којима се наводи да између њиховог учешћа у НАТО операцијама током којих је коришћен осиромашени уранијум и тешких обољења које сада имају, постоји узрочно-последична веза. Тужилаштво је покренуло истрагу против, за сада, непознатих извршилаца кривичног дела убиства из нехата. За сада се истрага базира на подацима из поднесака десеторице војника, а воде је заједно тужилац у Риминију и Падови. Неки од војника поткрепили су своје тврдње у дописима извештајем вештака медицинске струке у којима се наводи да је недвосмислено утврђено да између болести припадника НАТО трупа и њихове изложености осиромашеном уранијуму постоји узрочно-последична веза. Војници су, у готово свим случајевима, оболели од рака, а није мали број ни њихових колега коју су, нажалост, сада покојни. Највероватније ће у даљем току истраге бити урађено вештачење униформи и шлемова које су војници носили током мировних операција током којих је коришћен осиромашени уранијум – открива „Политикин” саговорник из Италије. У јавности су највећу пажњу изазвали случајеви тридесетчетворогодишњег војника из касарне „Јулије Цезар” у Риминију, који је до сада, због најтежег обољења, већ два пута оперисан, и припадника бригаде тамошњих војника који је, такође, тешко оболео. Питање узрочно-последичне везе између тешких обољења војника, припадника НАТО трупа и употребе осиромашеног уранијума, свега неколико дана пред годишњицу почетка бомбардовања наше земље, постављено је и у Европском парламенту. Посланик у овом парламенту Андреа Занони јавно се запитао какве све последице може да изазове употреба радиоактивног метала. Ако је оружје са осиромашеним уранијумом проузроковало смрт војника после оволико времена, ко зна шта се све десило локалном становништву које живи на подручјима НАТО деловања и које пије воду и једе храну с тих подручја – запитао се Занони.
Овај посланик је, крајем прошле године, поднео захтев Европској комисији да се изврши анализа и изведу закључци који би указивали на последице које по здравље војника, али и локалног становништва може да има осиромашени уранијум.
Вечерње новости у броју од 4. марта 2014. доносе текст у коме се између осталог каже: Новинар Роберт Џејмс Парсонс, за "Новости", о скривеном УН извештају о последицама бомбардовања Србије... Извештај састављен током бомбардовања никад није објављен Уједињене нације су сакриле од јавности извештај шефа мисије за просторни програм УН Бакарија Кантеа у коме се каже да је НАТО 1999. године, током бомбардовања, бацио на Косово близу десет тона осиромашеног уранијума, јавио је портал Газетаекспрес.... Извештај иде даље објашњавајући да се бомбардовање НАТО снага десило у времену сетве, а осиромашени уранијум је утицао на квалитет ваздуха, земље и воде, што је резултирало последицама у ланцу исхране. Као последица тога будуће генерације су изложене повећању броја оболелих од рака, леукемије, абортуса, деформација новорођених беба, наводи Газетаекспрес... Сваки значајнији циљ у Србији током НАТО бомбардовања 1999. године гађан је различитом врстом оружја. Један од највиших званичника УНЕП (Програм Уједињених нација за животну средину чији су стручњаци истраживали последице бомбардовања) потврдио ми је то. Они су заправо тестирали оружје на цивилном становништву. То је незапамћен ратни злочин.... Овако, за "Новости", Роберт Џејмс Парсонс, новинар који је објавио тајни извештај УН о последицама НАТО бомбардовања, сумира напад на тадашњу СРЈ. Независни новинар, чији су текстови о НАТО агресији објављени у неколико швајцарских дневника, као и у француском "Монду", каже да је то била прва у низу "хуманитарних" интервенција које су довеле до стравичних страдања, попут оне која је разорила Либију. Каже да је и данас запањен што су се Америка и НАТО одлучили да један народ усред Европе заспу бомбама са осиромашеним уранијумом.....
Блиц у броју од 14. маја 2014. године преноси између осталог: Експерти руског министарства за ванредне ситуације испитали су области бивше Југославије, укључујући Косово, које су ваздухопловне снаге НАТО бомбардовале пројектилима са осиромашеним уранијумом, саопштио је данас високи званичник тог министарства Владислав Болов. Руски тим, који је радио у оквиру међународног програма Фокус, прегледао је земљиште и објекте у 14 градова и локација у централној Србији, Војводини и Косову, а резултати њиховог истраживања још нису објављени, преносе РИА-Новости. Пре петнаест година НАТО авиони су без одобрења Савета безбедности УН бомбардовали Савезну Републику Југославију. НАТО је при том активно користио осиромашени уранијум, наводе РИА-Новости. Коришћене су и касетне и високоексплозивне бомбе, од којих многе нису експлодирале и још и данас су закопане у земљишту. Жртве агресије су често били цивили. Према различитим изворима, током 78 дана бомбардовања погинуло је између 2.500 и 3.500 људи, укључујући и 89 деце. Још 12.500 цивила је рањено. Убијен је и 1.031 војник или припадник полицијских снага, а 5.000 је рањено.
Није на одмет погледати немачки документарни филм ''Смртоносна прашина''.
Од 1999-те године и бомбардовања, у Србији се открије око 5.500 новооболелих од рака на милион становника, док је у остатку света тај број око 2000 на један милион. Ангелика Клаусен каже: Код људи који су били непосредно изложени, примећене су промене у хромозомима. А ако вам у крви буду пронађене промене на хромозомима и ћелијама, онда је ризик од појаве рака касније током живота већи.
И још по нешто. Председник комисије УН која је вршила испитивања степена затрованости и радијације Пека Хависто причао је шта је видео на Космету: стока пасе на затрованом земљишту, деца се играју на сва четири погођена српска тенка, људи пију воду са контаминираних извора, најзад девојке носе огрлице око врата направљене од покупљених зрна ОУ. Та зрна имају изузетан  сјај, и да нису радиоактивна били би племенити метал, зато их и називају сребрни метак. (Кад сам био мали читао сам у стриповима да се вукодлаци могу убити само сребрним метком, на Космету се следећих 3-4 милијарде година неће појавити сигурно ни један вукодлак). Наравно да је комисија на крају написала извештај да нема никакве опасности али је ипак обележила локације и строго забранила војницима КФОР-а да се тамо крећу чак и да користе воду из водовода за личну хигијену.
Ако није ОУ опасан зашто онда на једном стручном сајту стоје следеће инструкције:
- избегавајте места која су бомбардована!
- не сакупљајте плодове и биљке са земљишта које се налази у близини места која су бомбардована!
- не напасајте стоку и живину, нити користите воду у близини могућег загађења, било да је у питању површинска или вода из бунара!
-  забраните деци да се играју у близини места које је нападнуто!
- не обрађујте земљу која може бити контаминирана!
- одржавајте појачану хигијену ако се крећете у близини места бомбардовања!
- никако не прилазите и не додирујте остатке! итд. итд.
Зашто се уопште врши санација земљишта ако ОУ није опасан?
На крају крајева у извештају УНЕП-а стоји следеће:
„Три године после НАТО бомбардовања Југославије, експерти УН су објавили да су открили подручја у којима су тле, биљке, па чак и ваздух контаминирани ОУ. На шест подручја у Србији и Црној Гори откривена је ''распрострањена али слаба'' контаминација''“- наводи се у извештају од 199 страна који се у целости може наћи на: www.postconflict.unep.ch. Даље се каже: „да највећу бригу на дужи рок представља могуће загађење подземних вода.... Квалитет воде се мора испитивати сваке године....'“
Па шта онда прича Хависто? 'Оће нам се са тим Финцима. И она Ренте, патолог, је говорила свашта: нема доказа да су у Рачку људи стрељани али не треба искључити такву могућност. На крају рече да је то њено лично а не стручно мишљење. Па онај Ахтисари што је обећавао да ће Београд бити сравњен са земљом и који нам је донео ''план'' да би српске власти могле да потпишу ''Бриселски споразум''... Ко би рек'о?!? Делују као миран народ.
Ова прича нема краја - то је њена највећа трагика. Ипак је 4,5 милијарде година дуг период. Зато... ветар разноси прашину. И илузије. Прашина може бити свакаква. Илузија само некаква. Некако се надамо да нас је свакаква прашина мимоишла, да тога дана нисмо дисали. А вода? Све тече, све се мења. Никада се не можеш два пута окупати у истој води. У овој, о којој овде говоримо, довољно је и једанпут.
Као што видите, нико не помиње тамошњи живаљ. Доста је што су им дотурили ''демократију'', макар и сребрним мецима.