www.staraknjiga.com

Posetite WWW.STARAKNJIGA.COM , veliki izbor polovnih i antikvarnih knjiga

Игор М. Ђурић: ИГОР ЂУРИЋ - ТЕНЦИ (роман)

Игор М. Ђурић: ИГОР ЂУРИЋ - ТЕНЦИ (роман): У контраверзном роману ''Тенци'', Игора Ђурића, кроз лик типичног представника изгубљене генерације Игора К., читаће...

Klinički život , Igor M. Đurić


ПОКОЈНИК: Још нешто... јеси ли ти разговарао са Иваном Карамазовим или вас има више...
ЂАВО: Како каже извикани Куељо: ''ђаволи непрестано долазе и одлазе''. Има нас у много различитих тела и времена али ја сам један. Немам вере (осим своје), мењам расу према потреби, ентитет према датом тренутку а религију према послодавцу. Приметио си да сам скоро увек мушко. Ви писци волите да жене оставите за друге јунаке или да их представите као моје жртве али никад не опишете мене у женском роду или полу.
ПОКОЈНИК: Па???
ЂАВО: Па, добро, јесам мушко, у истину. Ако ћемо право, мушко охохохо, итекако бих рекао: мушко! Али то свакако није разлог за вашу немаштовитост. Истина је додуше и да подједнако волим да опашем и мушко, и женско, зависи од тога како ми дође. (Јеси ли чуо да је ђаво икада купио душу од жене?). Даље, егзистирам више као идеја а мање као биће али забога о чему ово причамо, све ово личи на усиљени драмски текст... и више сам очекивао од тебе као интелектуалца кад се већ упушташ у разне опсервације. Дођавола, па Иван је књижевни лик, фикција... како бих могао... па ја сам стваран... и на крају, ако већ помињемо Достојевског, мени је више по укусу Николај Ставрогин, то је мој лик, то је моје дело. Нечиста сила!! А?! Не бих се сложио али има уметничке тежине. Како лепо тај каже: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личност нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од икога изнуђавам потврде... Фасцинатно и очаравајуће, мада неко може приметити и нешто патетике. Нема везе, уметност је то а куд ћеш уметност без патетике. Не, нисам разговарао са Иваном, он је по мало офуцан лик већ...
ПОКОЈНИК: Само питам... извини...
ЂАВО: ... и ... али сам разговарао са Фјодором Михаиловичем у Сибиру 1852-е године, кад је од хладноће, глади и исцрпљености... али то није за причање... касније ме је он описао као једног шармантног и духовитог похабаног племића, мада је по мом укусу претерао са мојим филозофирањем јер ја говорим и умујем само онолико колико ми је потребно да постигнем циљ и убедим ''странку''... шта... и ти мислиш да много филозофирам... ја не знам шта је вама свима... ви говорите и филозофирате о мени па сам вам ја крив после. Илити, што је 1692-е године гувернер државе Масачусетс господин Фипс када је дошао да умири инцидент у Салему, који је узгред буди речено измакао контроли, рекао: ''о ђаволу је већ доста речено...''. Са вама који желите да будете писци увек постоји проблем: како да будете оригинални?! Ја сам још 1923-е године говорио Ману на планинском одмаралишту и лечилишту Бергхоф да се потруди да буде оригиналнији и не помиње ме а још мање да ме и цитира. Није ме послушао, урадио је и једно и друго још и тендециозно преносећи моје речи да је моја популарност суштаствено немачка појава. А ја видиш нисам такав. Руска сам ја душа. Са Русима сам најбоље и пролазио. Немци су исувише крути. Енглези немаштовити. Французи су некултурни. Ви сте Срби подмукли а Италијани неозбиљни. Шпанци су пак непоуздани. Али Руси, ех, Руси имају душу. За руску душу се вреди помучити. И они је дају увек будзашто из чисте жеље да пропадну. Па они су сви револуционари, сви би они да руше старо и граде ново. И стално тако.
ПОКОЈНИК: Ха, ту сам те чекао, сад ти мешаш књижевну фикцију и стварност, колико ово може да буде стварност. Тако је и Иван ''ухватио свога''. Манов њижевни лик Касторп се тамо лечио а не Ман.
ЂАВО: Жао ми је да ти кварим еуфорију због заблуде да си укњижио једну вербалну победу, али ја нисам ништа помешао, ја јесам баш тамо разговарао са Маном а ни тај Касторп није сасвим измишљени лик. Међутим ја нисам ни мислио на њега јер је на основу нашег разговора и мојих речи створен Леверкин (који је такође ''хватао свога'') а који није нико други до Ниче, за кога си надам се чуо. Оговарали смо Ничеа а Томас ме после преварио.
ПОКОЈНИК: Па шта ја да радим, да те помињем или не? Гужва је велика, конкуренција небројива? Како да се не поновим? Јер, није лако суштенство проникнути: ти ниси ја, ти си ђаво!!!
ЂАВО: Ха, читали смо, видим, Ђавоље еликсире. Браво, браво!!! Најзад једно пријатно изненађење од тебе!
ПОКОЈНИК: Да, читали смо, читали смо по нешто...
ЂАВО: Елем, код Достојевског и Мана ја се појављујем у виду инцидента, нејасно и болесно, са увек отвореним знаком питања јесам ли стварност или халуцинација. Булгаков и, рецимо Ружди, мене представљају као део свакодневнице, као део света, као неког ко се креће међу људе. Код Гогоља ''знам'' да будем симпатичан и забаван ипак најчешће демонски миситичан, и њега су многи касније само копирали, Гогољ је мој литерарни отац у Русији. Код Хофмана врло отмен али средњеевропски мрачан. За Дантеа сам чудовиште са онога света које влада оном страном и што је још горе нисам сам него има мојих реплика колико хоћеш. Као и он, тако су и Гете и Милтон остали у сфери библијског па и античког мита. Они нису погодили скоро ништа од моје суштине и ако, понављам, неке нисам ни упознао лично. То су све обимна и до ''зла бога'' (дакле: ''до мене'') досадна дела која мало ко прочита до краја. Досадан је и Шекспир, али ме је он доста добро ''упаковао'' и то би требало да вам послужи за пример. (за себе) Свима вама, матер вам. (па опет Покојнику) Јер, руку на срце, било је много, много, више промашаја него добрих дела која имају мене за тему. Поготову код вас у Србији. Код вас има много слинаваца који су прво написали књигу па после научили да бришу нос. (па опет за себе) Такав си уосталом и ти. (па опет Покојнику) Па онда и тај Еко. Написао је досадну књигу, али врашки добру досадну књигу. Ја немам ништа ни са маркизом Де Садом осим моје индиректне кривице пошто је он покушавао да ме имитира на основу изопачених и посве погрешних представа о мени а које су плод заблуда. Ја по природи јесам перверзан али нисам болестан. Секс у коме је све дозвољено мени ништа не значи. Ја сам поборник ''забрањеног воћа'' које може бити извор највећих уживања. О митовима и светим књигама нећу ни да трошим речи. Већина ме упозна, макар по тим књигама, за живота или кад умру. Ти ћеш писати да си са мном разговарао док си био ''ни жив ни мртав'', док си био клинички мртав дакле у међуфази, што може да испадне и добро. Кажем ти: тешко је бити оригиналан кад сам ја у питању. Ето, Дикенс је поприлично лепо и невино све то представио, рекло би се: својим речима. Мада, и онај Португалац Самараго, људина једна, тај је био баш храбар. Он је отишао далеко али ипак не предалеко ... ипак, прилично... како да кажем: поприлично!!! Он је мене и Њега поставио на исто место у исто време у разговору који је обећавао. Инересантно. Моје речи је искористио. Ја сам му рекао да све што занима Бога занима и Ђавола. Није нескромно са моје стране али сви желе да пишу о мени. И Кафка, и Бодлер, и твога кума Његош, и Чехов, и Рабле, и Џојс, и Иго, и Беме, и Бекет, и Сартр... па онај ваш Ћосић. Ето, и Крлежа који ме описује у црним рукавицама, као доктора медицине из Смирне како кувентим на неком броду са српским војником... То је ваљда зато што немам својих светих књига, нити свешеника да их после погрешно тумаче. Ни највећи нису успели да буду оригинални: Ман се, рецимо, није ни макац померио од Достојевског (а овај је пак изашао из Гогољевог шињела), Гете од Милтона, Милтон од Бокача, овај од Дантеа. Али шта ћемо? Није моја грешка нити сам вас ја тако јебене створио па сви ви имате исте жеље. Признајем, неког удела има и мог у томе, ја наиме никада и не бирам безвезњаковиће који би пожелели: новац, злато, куће. Такве будалетине и не треба да добију шансу за нешто велико и озбиљно... Мада, сиромах човек готов ђаво... Него, хоћемо ли ми ово наше...
ПОКОЈНИК: (Присети се речи италијанског писца које гласе: Чему доказивање онога што друкчије и не може да буде?) Дај то перо.
Ставља потпис на уговор написан на пергаменту, пером које је умочио у сопствену крв, и у тај мах буди се крај своје жене, у свом кревету, у своме стану. Погледа на папир који је стајао поред будилника: ''однети критичару паре, 10 сати, кафана ''Под липом''''.

O Momčilu, opet, ali u kontekstu etiketiranja
Igor Mandić

20.03.2010.

Do posljednjeg daha, Momčilo (Momo) Kapor (Sarajevo, 8. IV 1937 . – Beograd, 3. III 2010.) obožavao je svoj rodni grad, toliko opsesivnom ljubavi da bi se moglo reći, kako su mu malne sve knjige (od četrdesetak koliko ih je objavio) njemu posvećene. Još u posljednjoj, koju nije dočekao iz tiska (”Kako postati pisac, roman-priručnik”, SKZ, Beograd 2010.) – a koju sam nekidan imao prilike, na daći (karminama), dobiti od njegove udovice – na posljednjim stranicama izdiše tu ljubav, istovremeno i sam izdišući. Utoliko me je neugodnije iznenadilo, kad sam vrativši se iz Beograda (s Momina oproštaja i sprovoda), pročitao U spomen na Momu Kapora što ga je u “Jutarnjem listu” bio objavio Miljenko Jergović (5. 3. 2010.).

Već me je masno otisnuti naslov toga članka – “Dragi pisac koji je, ispisujući mržnju o Sarajevu, gubio dušu” – uvelike zbunio (jer, kako to da ja, kao pomni čitatelj, nikad kod Mome nisam ni osjetio, ni naslutio, niti tračak bilo kakve mržnje prema bilo kome ili čemu, ponajmanje prema njegovom rodnom gradu?!), a onda su mi brojne diskvalifikacije prema Momi koje je razasuo u tom tekstu, objasnile da on svoju nepodnošljivost prema Momi samo skriva pod onim “dragi pisac”.

Kad sam pisao “In memoriam” Momi Kaporu (objavljen na ovom mjestu u prošlome broju, 12. III o.g.), svjesno nisam htio potezati svoje neslaganje s Jergovićevim diskvalifikacijama, jer takvim polemičkim čarkanjima nije (bilo) mjesto u eulogiji kojom se opraštam(o) od prijatelja. Nažalost, kad jednom prasnu, zloćudne se etikete kvače kao čičak za runo ovaca, pa sada ipak moram reagirati, ustanovivši da je Jergovićevu diskvalifikaciju, kao zdravo za gotovo, preuzeo/prihvatio/prenio Damir Pešorda (u “Hrvatskom slovu”, 12. III o.g.). Pod naslovom Što je nama Momo Kapor? on svisoka otpušta dotičnoga pisca (od kojega “nijedan roman nije uspio pročitati do kraja”), da bi ga likvidirao kao, navodno, političku osobu, budući da, kaže, i sâm Miljenko Jergović za Momin roman “Posljednji let za Sarajevo” – “priznaje da je destilirana mržnja” (???). Jednom lansirana, etiketa veselo leprša od jedne niske duše do druge: čovjeka najprije pljuneš, pa onda zalijepiš etiketu.

Pročitao sam “Posljednji let za Sarajevo” još 1996. g. kad je objavljen u džepnom izdanju (BIGZ), da bih ga posljednjih godina, proteklih mjeseci i tjedana, još prečitavao – u sklopu “Sarajevske trilogije”, koju čini sa “Čuvarem adrese” i “Hronikom izgubljenog grada” – uvijek jednako zadivljen kako je Kapor tridesetak godina u duhu sakupljao krhotine svoje nostalgije prema rodnom gradu, da bi ih pretočio u pravo remek-djelo (trilogija je objavljena 2000. kod niškog nakladnika). Taj roman, ali radije bih ga čitao kao zbirku anegdotalnih “spotova”, pričalački fenomenalno isprepletenih pod naslovima zabavno-plesnih kompozicija (u ozračju kojih jedan odrasli muškarac, plešući s kćeri, svodi svoje bračno-roditeljske račune), najviše “zavodi” svojim naslovom, koji je referentan samo za jedan ulomak!

Dakle, godine 1995., na proslavi 30. godišnjice mature, priređenoj u beogradskom hotelu “Jugoslavija”, protagonist, Sarajlija, u društvu s vršnjacima, većinom izbjeglicama iz Sarajeva, na muzičke teme prisjeća se svoga života i rekreira atmosferu proteklih godina gradskog, građanskog, vjerskog i etničkog rata koji je protutnjao Sarajevom, ružne uspomene kombinirajući s lijepim sjećanjem – navodeći, s onu stranu fikcije, dokumentarno-medijski poznate i provjerljive činjenice – ali u svemu tome nema mržnje ni od korova. Kako bi Momo bio mogao “mrziti” svoj grad – koji je ugradio među korice svojih knjiga! – kad mu je posvetio najljepše stranice koje su ikada bile o njemu napisane? A, “Posljednji let…” koji je provocirao Jergovića na tešku diskvalifikaciju, a Pešordu, koji ništa od Mome nije pročitao, naveo da ga slijedi…, taj “let” je bio jedan od pokušaja spašavanja/izvlačenja ljudi iz sarajevskog “karakazana”, kao što su se i mnogi drugi, na razne načine iz njega evakuirali i u toj epizodi (koju se ne smije uzimati kao pars pro toto!) pogotovo nema ničega mrzilačkog!

Kapor je uvijek, čudesno, nalazio razumijevanje i za one koji su mu nanosili nepravdu, a to što je bio u nesporazumu s rodnim gradom nije njegova krivnja, jer su njega još od sedamdesetih godina prošloga stoljeća kinjili socijalistički “policajci duha”, da bi im se on do kraja rugao. Njegov smisao za smiješno, njegovo ironiziranje pompoznih mediokriteta, njegova jezičavost i drskost stajali su ga gadnih problema godinama, dok njegovim knjigama nitko nije imao što zamjeriti. Danas kad vidim(o), napokon, kako se na jednog navodno “lakog” pisca upozorava kao na teškog artiljerca, uviđam koliko je bilo vidovito upozorenje u splitskom “Danu” (II/1996.), kako su mnogi prije u stanju zaboraviti “zvončiće” Mile Martića, nego “viceve” Mome Kapora!



05.03.2010
Momo Kapor, dragi pisac koji je, ispisujući mržnju o Sarajevu, gubio dušu
Miljenko Jergović


Prije dva mjeseca vidio sam Momu Kapora u “Maloj fabrici ukusa”, nedavno otvorenom restoranu u jednom od ljepših beogradskih kvartova, na Neimaru. Sjedio je odmah kod ulaza, s dvojicom starijih ljudi, čija su lica djelovala kao da se u životu nisu nagledali gradskih fasada. Morali smo proći pokraj Kapora, prolaz je bio uzak, tako da smo se on i ja skoro kucnuli laktovima.

Roman destilirane mržnje

Poslije sam sjeo tako da ga mogu gledati, onako iz stražnjeg poluprofila, i razmišljao sam o tome da mu priđem, pružim mu ruku i predstavim se. Pa da tako završimo stvar. Nisam to učinio, a on se, s onom dvojicom, oko ponoći digao od stola i polako, dječjim korakom, nestao. Ostala je dopola popijena čaša i prazna bočica Knjaza Miloša. Nikakvog viskija tu više nije moglo biti. Momo Kapor, rođeni Sarajlija, autor je najstrašnije knjige o tom gradu. Posljednji let za Sarajevo roman je destilirane mržnje, kakav je mogao napisati samo rođeni Sarajlija, netko tko u suštinskome smislu poznaje plan grada, zna sve njegove sentimentalne adrese i legende. I što je bilo najneugodnije: jezik i mentalitet Sarajeva Kaporovi su kost i meso, jer Beograđanin on nikada nije sasvim postao. Premda se kao dječak doselio u taj veliki grad, jedini toliko veliki da bi se čovjek u njemu u neka doba mogao početi osjećati kao domaći, ostao je došljak, onaj sa strane, nepripadajući. Adaptacija od čovjeka išće neku vrstu poniznoga naklona, po prilici kao da glavu polažete pod giljotinu, na koji on kao mladić nije bio spreman.

Pa se zato poslije smrtno zaljubljivao u Zagreb i Dubrovnik, e ne bi li u svome odabranom Beogradu izazvao kakvu ljubomoru. Imao bi on pravo na mržnju iz Posljednjeg leta za Sarajevo, jer pisac općenito ima pravo na mržnju - kakav bi, recimo, bio Thomas Bernhard kad ne bi mrzio Salzburg i Austrijance? - ali nije u Kaporovom slučaju to bila osobna, nego kolektivna i ratna mržnja. Roman je pisao u godinama sarajevske opsade, a objavio ga 1995. On je tom knjigom ratovao, i to ne protiv nečega tuđeg, što ne poznaje, nego je ratovao protiv svoga, a onda i protiv sebe samog.
Nostalgična razglednica

Mržnjom nije izobličio Sarajevo, i to je, vjerojatno, najneugodnije u toj knjizi, nego je i tako mrženo i mrznuto, ostajalo ono prepoznatljivo, lijepo mjesto, nostalgična razglednica. Kaporu je povijest umjetnosti u sarajevskoj Prvoj gimnaziji predavao isti profesor kao i meni, premda nas dijeli trideset godina. U Posljednjem letu za Sarajevo pisao je i o njemu.

Nisam mu oprostio tu knjigu, kao ni ostala dva romana iz sarajevske trilogije, manje dojmljive Čuvara adrese i Hroniku izgubljenog grada, ali Momu Kapora nisam mogao ni otpisati i izbaciti iz svojih sarajevskih i zagrebačkih kućnih biblioteka. Kada bih to učinio, amputirao bih važan dio svoje prošlosti, sentimentalnog odgoja i sjećanja, ali još više od toga: poništio bih pisca koji je na presudan način utjecao na nekoliko generacija starijih od moje, pogotovu na one koji se književnošću u životu poslije neće baviti. Na kraju, Kapora se nisam mogao odricati i zato što je s Folirantima, Provincijalcem i Adom za mene formativno važan pisac, i to iz onoga presudnog pubertetskog vremena, kada se gutalo i histerično miješalo sve: Dostojevski, Marinković, Kapor, Irwin Show, Alan Ford…

Momo Kapor bio je gradski i građanski pisac iz posljednja dva jugoslavenska desetljeća. Pritom, bio je i izvanredan novinski pisac, sigurno jedan od najboljih koje je ta zlosretna zemlja imala. Sve što bi napisao, oživjelo bi i progovorilo. To je bila bit njegova talenta. Ničega mudrog ili pretjerano ambicioznog u njegovome pisanju nije bilo, jer je imao dar o kojemu, vjerojatno, najbolje svjedoči činjenica što je širom Jugoslavije, osobito u Zagrebu i Beogradu, proizveo desetine epigona, sve slabih, grozno neuspješnih, mrtvih pera.

Vrag se počeo uvlačiti u njega potkraj osamdesetih. Kada se zarati, izvještavat će s hrvatskih i bosanskih ratišta, u vrijeme međunarodnih sankcija protiv Beograda grmjet će protiv Amerike - koja mu je u prethodnome životu bila kulturni i identitetski Jeruzalem - psovat će i kleti nezavisne medije, Žene u crnom i borce za drukčiju Srbiju, svjedočit će u Haagu u korist Miloševića, bit će u nekakvom odboru za zaštitu lika i djela Radovana Karadžića… Sve je, nesretnik, učinio da od građanina postane seljak. I pritom je žrtvovao tri svoja grada, rodno Sarajevo, Zagreb i Dubrovnik, e ne bi li konačno osvojio srce tog jednog Beograda. Na kraju, na drugi svijet ispraćaju ga sve oni koji su daleko od njegovih dobrih knjiga i od senzibiliteta i sentimenta s kojim ih je pisao, dok crnoga đavla u njemu vide, i baš nimalo ga ne žale, urbana, građanski orijentirana djeca, čiji je upravo on, prije trideset i koju godinu, bio predšasnik. Kao da Kaporova smrt s njegovim životom nema previše veze.
Žao mi je...

Bio je i dobar crtač: da imam neki njegov crtež, držao bih ga na zidu radne sobe, da ga stalno vidim. Kao što i njegove knjige na vidljivom mjestu držim.

U međuvremenu se namnožilo puno pravednika koji će i na Kaporu iskazivati svoju ispravnost, a ja nekako mislim da je prošao voz. I da je u toj stvari otišao posljednji let za Sarajevo. Žao mi je što se nismo kucnuli laktovima i što mu nisam prišao i rekao nešto glupo i patetično. Učinio bih to da nije bilo one dvojice preko čijih lica nije prešao neki dobar neimar, niti su kao djeca čitali Kapora



Momo Kapor
12.03.2010.
Igor Mandić

Pisati In memoriam starome prijatelju pada mi danas teže, nego nekidan satima dreždati na beogradskom Novom groblju, na studeni koja se zavlačila u kosti, čekajući da pogrebna povorka isprati Momu do groba u Aleji velikana. Da mi je tada Momo, živ živcijati, živahan i živčan bio kraj mene, znam da bismo se bili zezali na račun njegova slavna kupleta (Veliki je to napor/biti danas Momo Kapor) i to tako da bismo ga bili izvrtali (kao što smo uvijek sve tjerali do apsurda, podjednako se žacajući patetike), recimo, “Isplatio se, bogme, napor/do jučer biti Momo Kapor”.

Ma, kakav napor. To se Momo samo zezao, kao i uvijek i sa svime, otklanjajući onaj zlokobni “duh težine”, koji nas je sve pritiskao, posebno književnost u Jugi (hrvatsku i srpsku). Momo je imao ono nešto “ptičje” (kako o tome piše Nietzsche), naime nagon i mogućnost da se oslobodi tereta i uzdigne u vis, a dugo je trebalo dok je ovo moglo biti pravo shvaćeno, ocjenjujući uvaženo. Ovaj Sarajlija, akademski slikar (diplomirao 1961. godine na beogradskoj Akademiji), po nuždi novinski pisac, kao književnik samorodan (ili naivan), televizijski scenograf, po zanimanju činovnik, autor radio i TV-drama, već je svojim šarmom poharao/posvojio Beograd, da bi od 1972. kad se pojavila njegova prva zbirka priča, “Beleške jedne Ane” (izd. PFV “Oeconomica”, Beograd) na juriš osvojio najmasovnije čitateljstvo u (tadašnjoj) Jugoslaviji. Oduševljen njegovom pojavom nisam časio časa da ga pozdravim/pohvalim/uzveličam i to otprve, kao sjajna pisca (u recenziji “Šarm jednog tračera”; “Vjesnik”, 20 VI. 1972.). Otada sam ga kao sudruga slijedio/pratio godinama kao kritičar i potom kao prijatelj, popraćajući euforično manje-više skoro sve njegove knjige (posebno u izdanju “Znanja” iliti “njegova” zagrebačkog izdavača: “I druge priče”, 1973.; “Foliranti” 1974.; “Hej, nisam ti to pričala”, 1975.; “Provincijalac” 1976.; “Ada” 1977.; “Zoe” 1978.; “Beleške…”, već četvrto izdanje 1978.; “Od sedam do tri” 1980.; “101 priča”, 1980. – nota bene, sve ove nabrojene kod “Znanja” premda je uporedo objavljivao i u Beogradu).

“Urbana mitologija u prozi Mome Kapora”, bio je moj esejistički pogovor knjizi “101 priča”, u kojemu sam temeljitije razradio/objasnio s kojim se sve kontraindikacijama u duhu vremena njegovo spisateljstvo moralo nositi, da bi ih, na kraju, nadvladalo. Lakoću kojom je proizvodio sve što bi naumio – od slučajna crteža, ilustracije, ulja na platnu, preko pripovjedne skice/krokija, do zbirke priča i cijelih romana – teško su mu opraštali i zbog nje svrstavali u “niži” književni rang. Ali, “kao dijete masmedijske kulture, Momo Kapor pojavio se da usred tih netrpeljivosti bez straha, kao ‘all round boy’ vječnog osmijeha… dokazujući da se nije pojavio ni kao slučaj, ni kao ‘fenomen’, nego kao punokrvan pisac”. Obdaren izuzetnim darom zapažanja i pamćenja, on je sabirao već postojeće “miteme” svakidašnjega gradskog življenja, da bi ih onda, literarno reciklirane, odašiljao u život. Putujući uzduž i poprijeko naših krajeva i okolo-naokolo zemaljske kugle, kao veliki “upijač” (kako ga je nekidan okrstio R. Petrov Nogo) unosio je u svoju tekstualnost živahni duh vremena, posebno profinjen utoliko što je umio (po emocionalnoj inteligenciji) osjećati žensku stranu svijeta (“onu koja je u ‘muškoj’ književnosti redovno zapostavljena”). Uvijek vitak i živahan (još nekidan, i kad smo posljednji put bili zajedno na večeri u beogradskom Klubu književnika), stalno dandy (toliko da je u Beogradu bio arbitar elegantiarum!), “Momo Kapor je ostao među najvećom gospodom koju je Beogradu podarila Hercegovina, kao i – ponajveći Beograđanin među Beograđanima” (!), kako je u posmrtnom slovu istaknuo Matija Bećković! Upravo je “beograđanština” njegove proze bila dodatna privlačnost za masovno čitateljstvo širom ex-Juge (ali, Momine će knjige i dalje biti tretirane kao dio “jugoslavenske proze”, koju nije moguće izbrisati, kao takvu!).

U lakoći sabiranja svih mogućih “mitema”, trajno mi je važan dojam ostavljala Momina erudicija: kako je taj skitač, popilica, zavodnik (ali uvijek gentleman!), razapet između desetina poslova i obveza, uopće uspio reciklirati toliku masu kulturoloških činjenica, imena, podataka (iz glazbe, slikarstva, povijesti umjetnosti), kojima su svi njegovi tekstovi naprosto natrunjeni?! Solidno (klasično) školovanje ostavilo je duboki trag u njegovoj lakoći pričanja, pa se šarm kozera kod njega stalno nadgornjavao s akademskom učenosti. Premda je uvijek sve ironizirao, Momo je ipak popustio svojoj kulturološkoj spremi, sročivši “hrestomatiju” iliti zbirku “knjiga koje su nas menjale” (“Sentimentalno vaspitanje”; “Narodna knjiga”; Beograd, 1983.), koja i danas predstavlja pravu iznimku i dragocjenost. Probravši ulomke iz djela 114 autora, od “101 noći” do G. Orwella, Momo je uz svaki napisao svoj komentar, što je erudicijski pothvat prvoga ranga, tako da bi ova njegova knjiga još mogla, posvuda, biti srednjoškolski priručnik i više od toga. Negdje iz sredine ove Momine (meni najdraže) knjige biram citat kojim on završava svoj komentar o Luciju Aneju Seneki: “I sada, dok prekucavam Senekin tekst o smrti, osluškujem strog glas mog profesora latinskog: ‘Kapor, povadi nepoznate reči iz Seneke!’ Najnepoznatija od svih reči, ovde je – Smrt.”

Ako već nije kod Seneke, a onda je Momo sada spoznao značenje i smisao riječi – Smrt!

Radomir Prodanović (1915-1944)

Sveštenik i pesnik poginuo sa celom porodicom u ''savezničkom'' bombardovanju Beograda na Uskrs 1944 u 29 godini života.

ONA PLAČE

Naj ti u čelo moje jecanje
i bolno najtiše bolano
kroz srmen od duše cviljenje
kad ode o drago o sine
u tamno u tmono zavijanje.

U mrak u mrak mi odprhnu
ne videh gde ti sa duše
žica i konci svileni
s životne padoše kudelje,
padoše u crni nepovrat
najboljim sinko da procvetaš.

Te plačem i plačem pesmu
žalobnu tebi na oči,
sa leve dojke poteklu
lepotom da te podoji
al ona ti pod grlo zapadne
te ode po tragu mirisnu
kuda te pesma odvede.

Oh meni oh hu, kroz pesmu žalobnu
doć' ću ti i ja drago u dušu,
oh meni oh hu, da se sretnemo,
sretanjem pesmu da dopevamo.

Piše: Milovan Vitezović

ATELJE Marka Šagala bio je jedna veoma velika žuta soba. Sala, tako reći.
I Miodragu Bulatoviću se, kao i svakome koji je tu u bilo koje vreme ulazio, učinilo da je kod Marka Šagala stigao u podne, kad je sunce baš u zenitu.
**Donosim Vam pozdrave od ludaka slobode** - kazao je s vrata Miodrag Bulatović, pošto se predstavio, kao nekakvu lozinku.
**Je li LJubomir Micić još živ?** - odmah se na to prisetio Marko Šagal.
**Izgleda** - bio je neodređen Miodrag Bulatović.
**Barbarogenije je živ?** - Marko Šagal je tražio da mu potvrdi.
**Jeste, a možda i nije. Samo to niko ne sme da mu kaže... I on je emigrant, a sa emigrantima...**

PLAŠITE LI SE SMRTI?
**EMIGRANT? Gde**
**U Beogradu, u Ulici prote Mateje 180, peti sprat... Hoda Beogradom sam i nikome se ne javlja...**
**A, nekada, kada je uređivao časopis Zenitizam, javljao mu se ceo svet nove umetnosti: i Arhipenko i Berens i Blok, i Gol. i Erenburg, i Kandinski, i Majakovski, i Maljevič, i Pikaso, i Šagal...** - Marko Šagal se prisećao kao da lista neki davni raspadnuti lični adresar: **Jeste li bliski sa Micićem?**
**Nisam** - priznao je Miodrag Bulatović: **On je veći čudak od svih, pa i od mene**
**Jeste li bliski s njim?** - insistirao je Marko Šagal.
**Nisam. Samo poznanik.**
**Onda vas ne mrzi!** - uzdahnuo je Marko Šagal: **Sve bliske je zamrzao**
**Nisam dirao u zenitizam oka njegovoga. Koga tako i čuva mada ga oči izdaju...**
**Je li Nina-Naj još uvek njegova princeza?** - pitao je dalje Marko Šagal, kako su mu se uspomene vraćale: **Nekada joj je u svakom stanu dizao veliki tron, pa ma to bilo i u skučenoj hotelskoj sobi.**
**Sada je oko bračne postelje podigao veliki grob.**
**Umrla je?**
**Izgleda.**
Marko Šagal je zaćutao.
**Još uvek ličite na onaj crtež - autoportret sa grimasom?
**Koji crtež?** - pitao je Marko Šagal, odsutan i potresen.
**Onaj davni, što je kod Micića na zidu... Dok sam bio kod njega, sve vreme ste mi namigivali** - Miodrag Bulatović je pokušavao da oživi razgovor: **Samo se danas, izgleda ne osećate najbolje?
I pre nego što je Miodrag Bulatović došao k njemu u atelje, Marko Šagal, kome je u srcu stalno Rusija, a život u Francuskoj, nije se nešto osećao najbolje ni u Rusiji, ni u Francuskoj, pa je dragog gosta poučio da ljudi, kad se ne osećaju dobro ne bi valjalo da se drugima žale, što je dragi gost dočekao sa njemu svojstvenim oduševljenjem.
**Maestro, plašite li se svoje smrti?** - uskliknuo je Miodrag Bulatović.
Marko Šagal mu je odvratio da pogleda njegove slike.
**Vi jedini na svetu imate svoje nebo** - kazao je Midorag Bulatović, gledajući Šagalove slike.
Marko Šagal je napravio grimasu.
**Vaše nebo je puno čuda...**
Marko Šagal je ponovio grimasu sa druge strane lica.
**O vama bi najbolje pisao neki astronom**
Marko Šagal se nasmejao onim uljanim osmehom, gledajući neobičnog došljaka, jedva shvatajući šta priča.
**Imate li ram za prijateljstvo?**
Marko Šagal se još jednom nasmejao. To je i njega čudilo.
Verovao je da je zaboravio da se smeje.
**Hteo bih da se kod Vas uramim** - nastavio je Miodrag Bulatović.

GLEDAJTE - ČUDAKA
MARKO Šagal je bio srećan što se ponovo smejje. Ko je ovaj čudak koji osmeh vraća? Ako ga i Micić šalje,
dobro ga je poslao. Micić-Barbarogenije... Je li to stigao Barbarogenije?
**Želeo bih da lebdim iznad Bijelog Polja u Vašem nebu.**
Marko Šagal se smejao. Ipak je Barbarogenije moguć.
**Tamo mi je ostalo detinjstvo. A vi slikate kao dete...**
**Hvala vam** - Marko Šagal se sasvim razvedrio.
**Za šta hvala** - čudio se i Miodrag Bulatović.
**Jer ste došli da mi kažete da znam ono što sam učio celog života** - milina se razlivala licem Marka Šagala: Barbarogenije.
**Dajte mi Vaše grimase... Nacrtajte me** - tražio je Miodrag Bulatović: Vidite da sam čudak.**
**Vi jeste čudak, ali...** - sad kad se Barbarogenije pojavio, Marko Šagal nije hteo da bude sebičan, bar ne prema onima koji su verovali da će se pojaviti. **Ali je Vaše lice za Pikasa više...**
**Mislite li da će me usvojiti?** - kliknuo je Miodrag Bulatović.
Marko Šagal nije želeo da pogađa šta će Pikaso učiniti sa licem koje mu se nudi.
**Jesu li Vas crtali karikaturisti?** - upitao je.
**Taman posla!** - trgao se Miodrag Bulatović.
**Vi hoćete da uspete?**
**Moram**.
**Moraju Vas crtati** - opomenuo je Marko Šagal: **Ako Vas ljudi ne mogu poznati po silueti i karikaturi, teško ćete uspeti.**
Odlazeći od Marka Šagal, Miodrag Bulatović je upitao da li zna koliki je genije.
**Vi ili ja?** - pitao je Marko Šagal.
**Obojica.**
Nije znao.

VIZITA KOD PIKASA
**IDEM danas kod Pikasa!** - pohvalio se Miša Bulatović, u velikom oduševljenju i ushićenju, Žan-Polu Sartru i Fernandu Arabalu, u jutarnje vreme u Kafeu de Flor.
**Čuvajte se!**- opomenuo je Mišu Žan-Pol Sartr: **Da Vas Pikaso ne potpiše! Imate lik koji njegovim likovima odgovara.**
**Da nisam pošao kod Pikasa, Vi nam nikada ne biste otkrili svoju duhovitost** - trgao se Miša Bulatović, pokazujući da mu nije prava mala Sartrova pakost.
Od svoga dolaska u Pariz, ostvarujući svoj u Beogradu pripremljeni pariski imenik znamenitih savremenika, pokušavao je dugo Miodrag Bulatović da stigne do Pabla Pikasa, umetnika čija stvaralačka snaga ne zna za granice i koja mu je davala oreol prvog u celom svetu. Koliko je Pablo Pikaso važio za čudesnog, jedinstvenog i genijalnog, toliko je do njega bilo teže doći.
Najzad je pesnik Žak Prever, u vremenu kad je Pikaso slikao u Parizu, a ne u Antibima, pozivajući slavnog slikara na zajedničku mladost, uspeo ga privoleti da primi Miodraga Bulatovića, ali samo nakratko.
Žak Prever je preneo Miodragu Bulatoviću da će mu kod Pikasa biti veoma ograničeno vreme. On je na to odmahnuo rukom. Samo da uđe kod Pikasa i ostaće koliko bude hteo.
Miodrag Bulatović je sasvim samouvereno pošao kod Pikasa. Ostao je samouveren i kad je prošao strogo kontrolisani pristup. Malu nervozu Miodrag Bulatović je smirio na lepoj pozadini devojke Žozefin, domaćice Pikasovih slikarskih, grafičkih i vajarskih laboratorija. Na ovo neprimećeno mašanje, Žozefin je samo ciknula reda radi.
Dok je išao ka Pikasu, Miodragu Bulatoviću nije iz glave izbijala Sartrova dosetka i on ju je uobličavao u konkretnu ideju, koju mu je još Šagal rekao.
Pablo Pikaso ga je primio u slikarskom ateljeu, pošto ga je Žozefin najavila, sa glinenim golubom na glavi.
Idući put treba poneti vazdušnu pušku - mislio je Miodrag Bulatović, pozdravljajući Pikasa.


Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. (1) Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству. (2)
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине (3). Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”(4)

Sajt posvećen svestranoj slikarki Mileni Pavlović Barilli (1909-1945), pokrenut povodom stogodišnjice njenog rođenja, u potpunosti je završen, predstavljajući kompletan portret te velike umetnice srpsko-italijanskog porekla.

Najavljen kao jedan od segmenata obeležavanja jubileja Milene Pavlović Barili, sajt www.milenapavlovicbarilli.rs pokrenut je u radnoj verziji u julu, a sadrži i mnoge do sada teško dostupne materijale o čuvenoj slikarki.

Osim njenih slika i modnih ilustracija, podeljenih u nekoliko segmenata u virtuelnoj galeriji, na sajtu je dostupna i kompletna biografija, porodično stablo, pesme, fotografije, kao i stručni tekstovi o radu Milene Pavlović Barili, koji bacaju novo svetlo na njen životni put. Neke od sekcija sajta obogaćene su i audio verzijama tekstova.

Objavljena su i pojedina pisma koje je pisala roditeljima i prijateljima, između ostalog i o dolasku u SAD u avgustu 1939. godine, kada je, kako je navela, mislila da neće znati kako da opiše prve utiske o Njujorku, ali je ustanovila da je zapravo sve jednostavno.

Prema navodima Ministarstva kulture, taj projekat je začetak nove faze i, ujedno, novi način predstavljanja naših umetnika i kompletne umetničke baštine Srbije široj javnosti i putem interaktivnih medija, kako je ministar kulture Nebojša Bradić najavio povodom otvaranja izložbe posvećene Mileni Pavlović Barili u Galeriji SANU u Beogradu, koju je od 17. jula videlo više od 60.000 posetilaca.

Proslava jubileja Milene Pavlović Barili biće nastavljena tokom 2009. i 2010. godine nizom aktivnosti u zemlji i inostranstvu.

Reprezentativna izložba u Galeriji SANU predstavlja oko 140 slika, crteža, skica i ličnih predmeta umetnice, pozajmljenih iz kolekcije Galerije Milene Pavlović Barili u Požarevcu, koja se nalazi u njenoj rodnoj kući, kao i iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB).

Između ostalog, prvi put u Srbiji izložena je slika “Pametna i luda devica”, pozajmljena od jednog kolekcionara iz Kanade.

Povodom jubileja, odštampan je i reprezentativni katalog-monografija “Zvezdanim tragom - Milena Pavlović Barili - 100 godina od rođenja”, kako je i izložba prvobitno nazvana, prema zamisli autorke Jelice Milojković.

Izložba predstavlja devet segmenata umetnosti Milene Pavlović Barili, koja je rođena u Požarevcu, od oca Italijana i majke Srpkinje.

Na evropskoj umetničkoj sceni pojavila se posle odlaska u Pariz početkom 30-ih godina 20. veka, gde se okružila najpoznatijim imenima avangarde. Uoči Drugog svetskog rata otišla je i u Njujork, gde je sarađivala sa “Vogom”, izlagala radove iz Pariza i nastavila sa metafizičko-renesansnim radovima, inspirisana Botičelijem. Sarađivala je i s pozorištima, radila kostime za balet Sebastijan u Americi.., a pred smrt je dobila i ponudu da uradi kostime za Šekspirov “San letnje noći”.

Izložba u Galeriji SANU obuhvata i modne kreacije Milene Pavlović Barili, koja je pisala i poeziju, i to na četiri od šest jezika koje je govorila.

Slikarstvo je studirala u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928), a po napuštanju Jugoslavije, 1930. godine, živela je u Rimu, Parizu i Londonu.

Umrla je 1945. u Njujorku u 36. godini, a njeni posmrtni ostaci prebačeni su 1949. u Rim.

Izlagala je u Beogradu, Londonu, Rimu, Parizu, Njujorku.., a njena dela nalaze se širom sveta u privatnim i muzejskim kolekcijama.


Sima Pandurović

ŽENA

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.

Младен Лесковац (1904-1990)

У СПОМЕН САМУЕЛА ЕЛЕАЗАРА РОБА

Одмах на углу у мојој улици,
у малом дућану што мирише на домаћи сапун, масну боју и сирће,
умро је синоћ стари Јеврејин, Самуел Елеазар Роб,
у сивом кафтану, са свиленом капицом на глави,
са брадицом сребрнијом, чуднијом и лепшом но што је имао Анатол
Франц.
То је био последњи Јеврејин, чини ми се.

Пао је на крупно грумење соли, у своме дућану,
то му је било последње одмаралиште,
кажу они који су га ујутро мртвог нашли
крај још топле порцеланске луле.
Кажу да нико није имао на овој целој земљи,
никога ко би питао за његове болне ноге и као кукута отровне
неуспехе;
кажу да је јео свој пиринач из земљаног чанка,
а дуги пут лимене кашике од суда до безубих уста
трпељиво да је скраћивао старим једним Талмудом,
у некој силној самоћи и духовној подругљивости
подметнутим место послужавника.
Кажу да је Јеврејин некад био млад,
а историја његова да је замршена и као пелен горка.
Ја, пак, као очевидац, сведочим
оно што у силној тузи открих пролазећи онуда четири
пута дневно:
његова модра квргава рука миловала је ружно перје једног
ћоравог папагаја,
док је, сасвим нескладно са овом љубављу,
у очима старчевим било тврдо и хладно нешто као дијамант;
а знам да такве ствари не долазе случајно
и људи би требали већ да увиде шта то значи.

Рабин је ту мало имао посла и мало посла цео докони свет
који је гледао ужурбану и јевтину пратњу сиромашка.
Стари Јеврејин није никоме ништа открио о себи,
ваљда је и живот његов цео стао у његов гроб,-
ко би још и то данас испитивао?.......................................
БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ (1902-1990)

ПЕСНИЦИ ТРЕБА ДА УМРУ МЛАДИ

Песници треба сви да умру млади
од глади
као јадни Четертон
ил' као Бранко од сушице бон
ког зажалише фрушки виногради.

Песници треба сви да умру млади....

Да не оставе друге сирочади,
сем неколико песама малени'
у којима се пролеће зелени;
песама малих, час лаких, радосних,
к'о горска зора заносних и росних,
час као магла сузних и жалосних.

''Мајмуни'' – Адам Загајевски

Једнога дана мајмуни посегоше за влашћу.
На прсте навукоше златно прстење,
обукоше беле, уштиркане кошуље,
почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,
стопала заробише црним лак ципелама.
То не приметисмо јер бејасмо обузети
другим стварима: неко је читао Аристотела,
други преживљавао велику љубав.
Говори влада постадоше хаотични,
чак брбљиви, међутим никада их
нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.
Ратови су постали дивљи, затвори
смрдели више него раније.
Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

''Цивилизовани човек'' - Ален Боске

Гасом сам отровао неколико Јевреја: гадна је то раса,
затим сам се забављао слушајући Моцарта.
Стрељао сам партизане: шљам је то,
а онда сам с таквом љубављу мирисао ружу!

Сасекао сам Арапина: телећу марву,
а затим ставио врпцу око врата моје пудлице.
Закопао сам живе Јермене: Турци су
били у праву! Затим сањарих о Тинторету,

о Веласкезу, о Зурбарану. Подгрејао сам
црнца: беше бљутав у сосу од вина!
Затим сам на обали мора читао Жана Расина.

Полио сам Вијетнамце напалмом који
их своди на оно што јесу: некакве бубе,
Затим спевах песму о цивилизованом човеку
.

M i l i v o j N e n i n
TODOR MANOJLOVIĆ U KRFSKOM ZABAVNIKU 1

Ne može se u priči o srpskoj književnosti pomenuti Krf, a da se ne pomene Sent Andreja. Ono što je bio Krf za vreme Prvog svetskog rata, to je bila Sent Andreja krajem 17. i početkom 18. veka: sklonište za jedan narod. Išli su srpski pisci i južnije i severnije, ali krajnje tačke (i najbolnije) na severu i jugu na koje su "išli" organizovano, kao narod, ipak ostaju Sent Andreja i Krf.
Možda je Sent Andreja, taj, danas "prazan rukav srpske književnosti" (Mihiz) i bolnija - jer, tu imamo RASCEP srpske književnosti. Otkinuo se deo jednog naroda; podelio. Sa druge strane Krf je mesto na kojem su se okupili gotovo svi srpski pisci. Kad kažem gotovo svi srpski pisci onda mislim i na ono nedovršeno putovanje Vladislava Petkovića Disa na Krf, na njegovu želju da bude u prirodnom okruženju - jer, tu se formirala, na neki način, druga moderna. Ili, preciznije, oni pisci koji su priznavali Disa kao preteču. To nedovršeno putovanje ima posebnu simboliku, kao što je ima i jedno zakasnelo putovanje koje se jednostavno moralo dogoditi. Naime, jedan od sigurno najvećih pisaca srpskog naroda, koji je za vreme Prvog svetskog rata sa druge strane, odlazi na Krf tek 1925. godine i tamo piše drugu od svoje tri poeme. Ta "Serbia" Miloša Crnjanskog, jer o njemu je sada reč, kao da ukida onaj rascep koji se dogodio krajem 17. veka; otkinuti deo naroda se, simbolično, upravo na Krfu, vratio matici. Kao da se zacelila rana.

Милорад Павић

Аутобиографија

Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.

Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.


Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.

Волео сам два Јована - Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).

Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.

До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.

На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.

Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.

Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа.

Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.

У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров “пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену “Московског художественог академског театра Чехова” мој “позоришни јеловник - За увек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо “Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски “Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада “Кратка историја човечанства”.

Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

Stanislav Krakov
Rodjen je u Kragujevcu 1895 g. Otac mu je bio Poljak, lekar koji je došao iz Pariza kao dobrovoljac u srpsku vojsku. Majka mu je bila učiteljica čija je porodica bila u srodstvu sa knezom Aleksandrom Karađorđević ocem potonjeg kralja Petra.
Sam Stanislav Krakov je bio oficir, pa zatim oficir kraljeve garde. Sa 13 g. primljen je u dobrovoljački korpus kao bolničar. Prosao je četiri velika rata. Preživeo golgotu Albanije, Krfa, Solunskog frona, Kajmakčalana. Odlikovan je 18 puta. Na povratku u činu potporučnika ulazi pobedonosno prvi sa svojom vojskom u Veles zatim redom Leskovac, Prokuplje, Kruševac, Kragujevac, Rumu. Kad se rat završio imao je samo 23 g.
Od 1919 g. do 1931 g. je književni deo njegovog životnog veka;
Napisao je ; - 1921 g. je roman Kroz Buru
- 1922 g. Krila
- 1926 g. Kroz južnu Srbiju
- 1928 g. Naše poslednje pobede i Čovek koji je izgubio prošlost.
- 1930 g. Plamen Četništva
- 1933 g. Prestolonaslednik Petar
Bio je novinar, filmski, pozorišni i književni kritičar, putopisac, urednik Politike, glavni urednik Vremena a pred 2 svetski rat urednik i direktor Radio BG.
Snimio je nekoliko filmova, a najznačajniji Golgota Srbije, poznat pod naslovom "Za čast otadzbine".
Pred kraj 2 svetskog rata, pred komunistima beži u emigraciju.
1963 g. piše Na oštrici noža, 1963 g. Milan Nedić ( prvi deo ), drugi deo 1968 g. ( general Milan Nedić bio je ujak Stanislava Krakova ).
1968 g. napisao je knjigu pripovedaka, "Crveni pjero".
1968 g. napisao tri poglavlja " Život čoveka na Balkanu".
Smrt ga sprečila da završi ovu svoju autobiografiju. Živeo je u Parizu, ali je umro 15.12.1968 u Ženevi gde je prebačen radi lečenja.

________________________________________________________________________

Одломак из романа КРИЛА

Са ратних бродова су сијале сјајне очи рефлектора ко чаробни светлопади. Широке, сјајне бразде шетале су по небу које је било пространо и мирно. Млазеви се сретали и укрштали.
У тескобним баракама болничким било је запарно. Тела маларичних болесника горела су у огњу. Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа. Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко.
У бару је пијани Шкот са руменим коленима подизао коцкасту сукњицу, и подносио једном преплашеном Грку под нос своју маљаву песницу.
— Hіp, hіp, hourra!
Неко је ударао савезничке химне по старом клавиру, а пијани морнари клицали су у хору. Војничка станица била је далеко ван града. Свуда дуж рампи црнела се полегла тела као преорана поља. Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари. Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих. Један стражар се дуго загледао у џиновску сенку два огромна топа, која су као две дуге претње штрчала врх блиндираног воза.
Опружен на коњском ћебету мајор Милорад је тонуо у дремеж као у понор. Фењер је пред њим сањиво жмиркао. Долазак двеју прилика одједном га трже. Војник се сагибао и спуштао нешто пред њега на земљу, а ађутант је набрајао изостале.
— Само трећа чета није поднела.
— Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву...
— Добро вече, господин’ мајоре.
Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа.
— А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре.
Капетан је брисао подшишане бркове.
— Добар је. Имам за сутра одличну малагу. Извештај ће писар сад донети. А—ха, а—ха, — капетан се суво накашља. — Изгрдио сам га. Пипав је. Шта ћете, младићи. Ха, изгледа да смо данас сјајно прошли (капетан је био са четом на челу). Као гренадири. А пуковник се опет нешто љути.
Глас из помрчине:
— Љути се. Разобадао се на коњу. Да сам му метнуо ранац на леђа не би се љутио. Добро вече, господо. Чујем да имате доброга коњака.
На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије.
— Охо, па ово је добро.
И чутурица се опет нагла.
Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја. У горњем граду сред нагнутих кућа са решеткама платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из V века били су тако дивни, да се сада танке усне једнога плавога војника смешиле у сну.
— Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт.
— Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета.
Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио.
Сећао се и Мија.
— Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог. Душко је добио пољубац од мале Викторије, кроз ваздух; на вас се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида... био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... André, cher André... како се само војници смејали.
Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза. Један официр је спавао пред улазом малога хотела, у коме су собарице биле скупље него собе. Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце.
— Да се спава, рече мајор.
— Лаку ноћ.
Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен.
Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста. Сањао је о некој црној жени, која је при ходу избацивала високе кукове, и имала јамице на лактовима.
Мајор је лежао на леђима. Црна грана багрема му је заклањала звезде. Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише. Мека бескрајна туга за нечим што је изгубљено разли се кроз тело. Би готов да заплаче.
— Матора луда. — Трже се и затресе незадовољно својим рашчупаним брком. Потом се окрете на страну, но још је дуго слушао испрекидани кашаљ једнога стражара.

_____________________________________________________________________________

Зорана Опачић
Приповедачка алхемија
Зорана Опачић: „Алхемичар приповедања Станислав Краков”, Учитељски факултет, Београд, 2007.

У низу есејистичких и научних монографских дела, објављених у овој и претходној години, студија Зоране Опачић „Алхемичар приповедања Станислав Краков”, остала је готово непримећена. Да ли због новопокренуте едиције „Монографије” Учитељског факултета, која није доступна у књижарама, или скромности млађе ауторке, тек ова студија је измакла актуелним критичким читањима и вредновањима.

Готово заборављен из политичких и литерарних разлога, овај писац је остао непрочитан, затајен, и за многе актуелне историчаре и критичаре – стваралац другог реда. Треба се само подсетити да је Краков добитник 18 одликовања у Првом светском рату, док је по завршетку Другог светског рата осуђен и стрељан као сарадник Милана Недића. Од деведесетих година расте интересовање за овог писца, објављују се његова дела и студије о периоду авангарде у којима је његово име неизбежно. На том таласу новог интересовања и превредновања српских авангардиста настала је и књига Зоране Опачић. Студија „Алхемичар приповедања Станислав Краков” сагледава опус овог писца у контексту српске авангардне прозе, процеса њене иновативности, али скреће пажњу и на текстове из заоставштине, необјављене песме у прози, путописну и мемоарско-историографску прозу.

Проучавање Краковљеве алхемичарске вештине, остварене кроз различите жанрове има неку врсту пионирског подухвата јер пред нама још увек није цео опус и немамо јасан увид у све што је написао и објавио. Свестраност личности и дела Станислава Кракова, од писца до новинара-репортера, режисера, аутора најбољег документарца о српској голготи у Првом светском рату до изузетног путописца по јужној Србији захтевала је од ауторке да сагледа све аспекте овог ренесансног духа српске авангарде. Тако вишеструка и сложена личност, веома разноврсног опуса, пред истраживаче доноси бројне недоумице, али и бескрајне изворе инспирације. Зорана Опачић је научно и методолошки одмерено користила у овим анализама респектабилну литературу о епохи авангарде, али и актуелне, домаће и стране ауторе, заступнике наратолошких стратегија тумачења прозних текстова.

У основне одлике Краковљевог дела ауторка сврстава брзину, фрагментарност и динамичност, типичне особине епохе. У студији се доступан опус сагледава у два аспекта изучавања; као фикционална проза, која је писана тридесетих година 20. века, и мемоарско-документаристичка проза која је настајала знатно касније. Фикционално стваралаштво, како тврди ауторка, садржи мешавину традиционалне поетичке линије са елементима експресионизма и футуризма, па све до надреалистичких експеримената којима Краков најављује психолошку прозу у српској књижевности. Зато је Опачићева, нужно, прибегла подели овог дела опуса на раноавангардну, авангардну и поставангардну фазу. Мемоарско-документаристичка проза сагледава се као укрштање журналистичког стила и документарне грађе у којој је представљена новија српска историја преломљена кроз призму личних осећања. Стога је занимљиво истраживачко умеће Зоране Опачић, којој је ово уједно и прва књига, да самерава два стилски и жанровски потпуно опречна аспекта Краковљевог дела. У фикционалним делима тумаче се динамизација простора, лирско начело, мотив крила, елементи филмског приповедања, фрагментарност, техника реза, контрапункт…

Алхемију Краковљевог приповедања наћи ћемо у његовом „кинематографском оку” у роману „Крила”, којим овај писац „иновира основне романескне структуре, уносећи дубоку и темељну промену у српски роман двадесетог века”. Кохерентност излагања, убедљивост ставова и стилска прецизност студије „Алхемичар приповедања Станислав Краков” дарује нам и, сасвим неочекивану, алхемију читалачког задовољства.

Светлана Шеатовић-Димитријевић
[објављено: 02/11/2008]


Marija Đorđević
[objavljeno: 11/10/2008]

Autentičan bunt Ljubomira Micića
Bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista

Kada sam ga upoznala, Ljubomir Micić je imao oko 70 godina. Bio je visok, tanak, prozračnog lika, sav u crnom–kaže naša sagovornica dr Irina Subotić. Malo uplašen, verovatno zbog osećanja da je progonjen, nesiguran u javnim nastupima zbog čega je i želeo da se vidimo na mestu gde nije bilo mnogo sveta. Jednom prilikom videli smo se nad grobom njegove pokojne supruge Anuške, a kasnije u njegovom malom zagušenom stanu. Tada su mi se otvorili dvostruki vidici. Jedan, da u tom malom prostoru, svakako postoji veliko blago, i drugi, da je on ostao isti kao što je oduvek bio: nepomirljiv, nesaglasan sa onim što se dešava, glasan u svojim kritikama.

Irina Subotić je sa istoričarkom književnosti dr Vidosavom Golubović autorka reprezentativne monografije „Zenit 1921–1926” (Narodna biblioteka Srbije, Institut za književnost i umetnost Beograd, SKD „Prosvjeta” Zagreb).Uz monografiju, objavljeno je i fototipsko izdanje svih brojeva časopisa „Zenit”, a sve to spakovano u kutiju na kojoj je odštampana stilizovana fotografija Ljubomira Micića i Boška Tokina iz 1921. godine.

Antiratni internacionalizam, metakosmički ekspresionizam

Monografiju čine studije o književnoj i vizuelnoj kulturi „Zenita”, kompletan letopis časopisa, biografije svih saradnika, bibliografija, popis literature i internet sajtova o „Zenitu” i zenitizmu.

Knjiga je štampana u punom koloru na 530 strana i opremljena je ilustracijama iz časopisa i fotografijama od kojih su neke objavljene prvi put (dizajn KoanStudios).

Ljubomir Micić je pokretač časopisa „Zenit” koji je počeo da izlazi u Zagrebu februara 1921, godine sa podnaslovom Internacionalna revija za umetnost i kulturu. Saradnja sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde bila je jedno od glavnih obeležja ovog časopisa. Micić, po obrazovanju filozof, afirmisao se do tada zbirkama poezije i već bio poznat u zagrebačkim kulturnim krugovima. U prvom broju časopisa „Zenit” objavljen je i prvi programski tekst „Čovek i umetnost” čija su odlike orijentacija ka čoveku-umetniku, internacionalizmu, antiratnom raspoloženju, metakosmičkom ekspresionizmu. Ogroman doprinos časopisu daje i Branko Ve Poljanski, Micićev brat.

„Zašto da krijem? U prvom momentu reč Zenitizam izgledala mi je malo suvišna. Mislio sam i nehotice možda na to, da će neprijatelji novoga videti u tome samo 'izam' i ništa drugo. Ali njihova larma, koja je došla i prošla, ne znači ništa. I razmišljajući više puta došao sam do zaključka da je Zenit reč i pojam Zenitizam dobrodošao i da je na svom mestu. Uverih se da izražava potrebu vremena”, piše Boško Tokin u drugom broju „Zenita”.

U početku Micić se povezuje sa srpskim piscima koji su živeli u Beogradu – Stanislav Vinaver, Boško Tokin, Stanislav Krakov, ili u Parizu, kao što su Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović. Saradnja je međutim kratkotrajna, a raskid je izazvalo objavljivanje „Manifesta zenitizma” (1921), čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Manifest zenitizma pisan u „Zagrebu na Balkanu” predstavljao je verbalizaciju celokupnog avangardističkog programa, sa krilaticom o preporodu Evrope i „golom čoveku Barbarogeniju”, koji dolazi iz dalekih, mističnih predela jugoistoka.

Sveža balkanska krv

„Pisci iz Beograda nisu želeli da se uključe u pokret, već su želeli da svako zastupa svoju poetiku a ne da učestvuju u grupi. Objavili su žestok napad na Micića u kome pišu da Micića smatraju izdavačem, a ne vođom pokreta”, kaže Vidosava Golubović.

Irina Subotić dodaje da je Micić, i pored toga što se ta grupa udaljila, ostao beskompromisan, kritičan, i to u svim aspektima – od književnosti, umetnosti, pozorišta, filma. Posebno je bio izražen antagonizam između Micića i Krleže.

„’Zenit’ je krenuo sa ekspresionističkim antimilitarističkim idejama jedne duhovne zajednice mladih u celom svetu gde bi bratstvo među umetnicima pokrenulo novu Evropu, ali sa svežom krvi, onom koja dolazi sa Balkana. To je Barbarogenije. Onaj koji je neiskvaren, koji je došao sa ovih čistih prostora i planina, neko ko je imao nešto novo da kaže i ko će se suprotstaviti onoj staroj iscrpljenoj civilizaciji Evrope koja je pokrenula Prvi svetski rat. Pod balkanizacijom se nije podrazumevalo ono što se danas možda podrazumeva – ratna situacija, cepanje već, naprotiv, ujedinjavanje svih mladih snaga i onih koji su protiv rata”, objašnjava Irina Subotić.

U Zagrebu je „Zenit” izlazio redovno do 1923. godine, kada je Stjepan Radić u svom polemičkom tekstu napao balkansku koncepciju. Micić se nakon toga seli u Beograd, uz očekivanja da će ga Srbija i Beograd prihvatiti i piše tekst pod nazivom „Hvala ti, Srbijo lepa” koji u više navrata koristi kasnije u svojim obračunima sa sredinom u kojoj nije bio omiljen. Vodeći građanski list „Politika” u međuvremenu proglašava zenitizam mrtvim pokretom.

U aprilu 1924. godine u Muzičkoj školi „Stanković” u Beogradu „Zenit” je organizovao međunarodnu izložbu na kojoj su se između ostalih predstavili Vasilij Kandinski, El Lisicki, Laslo Moholj Nađ, Rober Delone, Aleksandar Arhipenko.Paradigmatičnim jugoslovenskim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S. Petrov (kasnije jedan od osnivača beogradske Akademije primenjenih umetnosti) i Josip Sajsl ili Jo Klek, kako se potpisivao.

„Zenit” je uvek tragao za novim, neetabliranim umetnicima. Na jednoj izložbi uočena je slika Jovana Bjelića „Borba dana i noći” kao jedna od naših retkih apstraktnih kompozicija. Izložbe Dobrovića, Šumanovića, Micić oštro kritikuje. On poštuje likovnost njihovih dela, zna šta je tu novo, ali ne želi da se prikloni nijednom umetniku koji je zvaničan.

Časopis „Zenit” je poslednji put objavljen 1927. godine, kada je izašao 43. broj. Njegovoj konačnoj sudbini presudio je tekst M. Rasinova koji zenitizam poistovećuje sa marksizmom. Izbegavajući hapšenje, Micić emigrira u Francusku krajem 1926. gde ostaje deset godina. Po povratku u Beograd živeo je na ivici egzistencije sve do smrti.

Svojim izvornim programom i poetikom zenitizam je bio autentičan avangardni pokret na ovim prostorima. Od početka do kraja odlikovala ga je izrazita kritika društvene i političke situacije, nemilosrdni obračun sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima. Spajajući tadašnja dva centra Beograd i Zagreb, od početka je zastupao internacionalno stanovište–po temama i idejama koje je plasirao ali i po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani.

Bogati i siromašni

Ljubomir Micić bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista. Posle Brozove smrti njegovo delo se postepeno rehabilituje, ali ne bez problema.

U Narodnom muzeju u Beogradu , Irina Subotić i Vida Golubović organizuju 1983. izložbu posvećenu zenitizmu i avangardi dvadesetih godina. Količina tekstova, uglavnom negativnih, prevazilazi sve do tada objavljene napise o Miciću i njegovom pokretu. Tadašnji izvršni sekretar za kulturu CK Srbije Radivoj Cvetićanin objavio je tekst o „utaji nacionalizma i srbijanstva”. Autorke su prozivane za neuključivanje određenih tekstova o Miciću, a pretilo se i zatvaranjem izložbe o čemu svedoči i iscrpna bibliografija na kraju knjige. „Radivoj Cvetićanin danas je ambasador Srbije u Hrvatskoj i on nije bio prisutan na promociji ove najnovije monografije, 22. septembra u Zagrebu”, kaže Irina Subotić.

Autorke smatraju da je jedan od povoda za seriju tadašnjih napada bio i tekst Velje Abramovića potpisanog kao Velimir Abramčik u „Književnim novinama”, u kome autor piše da dok su nadrealisti bili generali, ministri, direktori, urednici, ambasadori i ovom narodu ništa nisu ostavili, dotle su zenitisti bedno živeli, a ostavili ogromno blago koje se čuva u zaostavštini Narodnog muzeja i Narodne biblioteke u Beogradu.

Pismo Koste Pavlovića upućeno Kosti Dimitrijeviću autoru knjige o Ivi Andriću:

''Kembridž, 2. decembra 1981.
Hvala Vam na ljubaznom pismu od 3. novembra. U nekom stalnom poslu, ne stigoh da Vam odgovorim na postavljeno pitanje o Andriću.
Ja sam za njegovu ljubavnu aferu čuo od jednog masona još pre dosta godina...
Bogdan Krizman, profesor sveučilišta u Zagrebu, pisao mi je 10. avgusta 1978: ''Nedavno sam bio u Beogradu i radio u Fondu Masonske lože. Pri tome sam utvrdio pozadinu izbacivanja Ive Andrića iz masonske organizacije. Radilo se o kažnjavanju dotičnog jer je bio tužen od masonskog brata Gustava Krkleca da ima ljubavni odnos sa g-đom Krklec. To je sve''.
Prijatelj mason, koji mi je tu tajnu otkrio, rekao mi je da su takve tugaljive stvari ostavljene Velikom majstoru da ih reši. On je pozvao Andrića, koji mu je priznao vezu. Veliki Majstor ga je tada upitao da li namerava,ako dođe do razvoda, da se osobom oženi. Andrić mu je odgovrio: ''To mi nikad nije ni u snu palo na um''. Posle toga je pala odluka Velikog majstora o isključenju...''.


Kosta Dimitrijević ''Vreme zabrana'' , str.143

Обложи се момче и девојче:
Да спавају, да се не дирају.
Момче даје седло и ђогата.
А девојче ђердан око врата.
То рекоше, у кревет легоше,
Једно другом леђа окретоше.
Кад је било око пола ноћи,
Проговара лепота ђевојка:
''Окрени се, не окренуо се,
Зар ти жалиш седло и ђогата
Мртвога те окретала мајка,
Ја не жалим ђердан око врата;
Твог ђогата нек изеду вуци,
А мој ђердан нек носе ајдуци''.

Народна песма из Метохије


Ричард Бах: Галеб Џонатан Ливингстон

Ричард Бах (Richard Bach) је савремени амерички писац. Свјетску славу постигао је романом Галеб Џонатан Ливингстон (Jonathan Livingston Seagull) за чије му је писање послужило летачко искуство пилотског позива. Успјех Галеба Џонатана Ливингстона толико је велик да се готово може поредити с Малим Принцом Антоан де Сент Егсиперија. У својим дјелима служи се аутобиографским подацима, посебно се радо бави свијетом свога дјетињства, као на примјер у роману Бијег од сигурности. Код нас су преведене још и његове књиге Чудновато, Не постоји мјесто које се зове предалеко и Привиди.

_____________________________________________________________
Освануло је јутро и младо се сунце златом искрило на благо заталасаној површини мирног мора. Миљу далеко од обале из рибарског чамца бацали су мамце – позив Јутарњем јату ширио се зраком, све док група од хиљаду галебова не нахрупи отимајући се за комадиће хране. Започео је нови радни дан.
А тамо, на пучини, потпуно сам, далеко од чамца и обале, вјежбао је галеб Џонатан Ливингстон. На висини од тридесет метара пружио је своје опнасте ножице и уздигао кљун силно се упињући да крилима изведе болно тежак окрет извијеног тијела. Тај окрет значио је да ће летјети полагано, па је успоравао лет док му је вјетар шапутао у лице, и док океан није постао непомичан под њим. Стиснуо је очи да би усмјерио пажњу, задржао је дах, напрегнуо све снаге да изведе још само… два… три… центиметра… тог… окрета… А онда му је перје залепршало, изгубио је брзину и пао.
Као што знамо, галебови не знају за несигурност у лету ни за губљење брзине. Губљење сигурности и брзине у зраку за њих је срамотно и нечасно.
Али, галеб Џонатан Ливингстон, не стидећи се, рашири крила и понови онај исти дрхтав и тежак окрет – успоравајући све више лет, још једном изгуби брзину – јер није био обична птица. Већина галебова не хаје да научи нешто више него основе летења – како да стигну до обале до хране и назад. Јер, већину галебова не занима лет, већ јело. А овог галеба није занимало јело, већ лет. Галеб Џонатан Ливингстон највише је волио летјети.
Такав начин размишљања, увидио је, не придоноси популарности међу птицама. Чак су и његови родитељи очајавали проматрајући Џонатана како проводи дане осамљен, увјежбавајући ниске летове, експериментишући.
Није могао схватити зашто, на примјер, при удаљености од воде мањој од половице распона својих крила може остати у зраку дуже и с мање напора. Његова слијетања нису завршавала уобичајеним пљускањем испружених ножица по површини воде, већ дугачким равним трагом што би га остављао за собом када би додирнуо површину мора ногама чврсто приљубљеним уз тијело. Али, кад је почео слијетати на обалу клизећи и не одвајајући ноге од тијела и остављајући тако дуг траг клизања на пијеску, његови су се родитељи ужаснули.
– Зашто, Џоне, зашто? – питала га је мајка. Зашто ти је толико тешко бити као остале птице из јата? Препусти ниске летове пеликанима и албатросима. Што не једеш? Сине, сав си кост и перје!
– Није важно што сам омршавио, мајко. Хоћу само да знам што могу у зраку, а што не, то је све. Само то хоћу да знам.
– Слушај, Џонатане, – рече му отац прилично њежно. – Зима само што није дошла. Неће бити више чамаца, а рибе са површине зарониће дубоко. Пошто већ желиш да учиш, онда учи о храни и начину како да дођеш до ње. Немам ништа против твојих вратоломија у ваздуху, али и сам знаш да те то неће хранити. Немој заборавити да ми летимо како бисмо се прехранили.
Џонатан је послушно климнуо главом. Неколико сљедећих дана потрудио се да се понаша као и остали галебови; стварно се потрудио, борио се и кричао с јатом око везова и рибарских бродића и ронио за остацима рибе и хране. Међутим, некако му то није успијевало.
„Све то нема смисла“, размишљао је и намјерно испустио срделу коју је тешко изборио препуштајући је старом галебу који га је слиједио.
„Све ово вријеме могао сам да вјежбам да летим. Толико још тога треба да научим“!
Недуго потом Џонатан се поново повукао у самоћу. Учио је далеко на пучини, гладан и срећан. Циљ му је била брзина, и већ након недјељу дана вјежбања знао је о брзини више него иједан живи галеб.
С висине од триста метара, замахујући крилима најснажније што је могао, муњевито се стропоштао право према таласима. Тада је схватио зашто галебови не замахују крилима при стрмом понирању.
Већ за шест секунди постигао је брзину од сто тридесет километара на сат, брзину при којој крила губе сигурност код поновног пењања.
То му се догодило безброј пута. Уза сав опрез, летећи на граници својих могућности, губио је контролу при великој брзини.
Успињао се до висине од тристо метара. Пуном снагом летио је равно, затим се окренуо замахујући крилима и окомито понирао. И сваки пут би му лијево крило затајило и снажно би се занио налијево, те би се десним крилом извукао, а онда би се стреловито суновратио надесно.
Ни овај пут није био довољно опрезан. Десет пута је покушавао и сваки пут, досегнувши брзину од сто тридесет километара на сат, претворио би се у неконтролисану и усковитлану гомилу перја и стропоштао у море.
„Рјешење је у томе“, размишљао је док се вода циједила с њега, „да треба задржати крила потпуно непомична при великој брзини – замахивати само до брзине од сто километара, а онда их сасвим умирити“.
Покушао је још једном с висине од шест стотина метара, зарони у дубину, истегну кљун надоле, рашири и стисну крила оног часа кад пријеђе брзину од сто километара. Захтијевало је то голему снагу, али је успио. За десет секунди досегнуо је брзину од сто шездесет пет километара на сат. Џонатан је постигао свјетски рекорд у брзинском лету за галебове!
Али, радост је била кратког вијека. Оног часа када се покушао извити, оног часа када је промијенио нагиб крила – при брзини од сто шездесет пет километара – осјетио је удар као од експлозије. Џонатан прсну усред зрака и сурва се у море, које му се учинило тврдо попут стијене.
Била се већ спустила ноћ кад се освијестио. Плутао је по мјесечином обасјаном океану. Крила су му била тешка попут олова, али је много теже подносио неуспјех. Прижељкивао је да га бреме неуспјеха одвуче на дно и да се све тако заврши.
Али, док је лагано тонуо, одјекну у њему неки чудни, непознати глас. „Што јест, јест. Ја сам галеб. Могућности су ми ограничене. Да сам створен да беспријекорно летим, имао бих навигационе карте умјесто мозга. Да сам створен да летим великим брзинама, имао бих соколова крила и хранио бих се мишевима, а не рибом. Отац је имао право. Морам заборавити ову лудост. Морам одлетјети натраг своме јату и помирити се с оним што јесам, јадни, ограничени галеб.“
Глас умукне, а Џонатан се сагласи са њим. Ноћу је галебу мјесто на обали. Зарече се сам себи да ће убудуће бити обичан галеб. Сви ће бити зато сретнији.
Уморно се отисну од тамне воде и полетје према обали изнад саме воде, сретан због свега што је научио о ниским летовима.
„Али не“, помисли. „Више нисам оно што сам био, морам заборавити све што сам научио. Ја сам галеб као и сви други и летјећу као и остали.“ Једва се некако попео на висину од тридесет метара, тешко млатарајући крилима, и удари према обали.
Осјећао се боље након одлуке да буде као и сви галебови из јата. Више га ништа неће тјерати да учи као досад, неће бити ни пркоса ни неуспјеха. Било је угодно мислити ни на шта и летјети кроз мрак према свјетлима изнад жала.
Мрак! Онај потмуили глас најави узбуну. Галебови никад не лете по мраку!
Џонатан се није обазирао на то. „Баш је лијепо“, мислио је. „Мјесец и свјетла трепере у води, исијавају зракасте одбљеске кроз ноћ, и све је тако мирно и благо…“
Слети! Галебови никад не лете по мраку! Да си створен да летиш по мраку, имао би очи попут сове. Имао би у глави навигационе карте! Имао би соколова кратка крила!
Ту у ноћи, на висини нешто вишој од тридесет метара, галеб Џонатан Ливингстон – затрепта. Бол и одлука за трен изчезнуше.
Кратка крила! Соколова кратка крила!
„То је рјешење! Каква сам био будала! Потребна су ми само мала кратка крила, ваља их, дакле, само пресавити и летјети само на врховима крила! Кратка крила!“
Узвине се до висине од шест стотина метара изнад површине тамног мора, не помишљајући ни на тренутак на неуспјех или смрт, увуче предње дијелове крила и приљуби их уз тијело и тако изложи вјетру само узак појас кратких бодежа на вршцима крила, те стрмо зарони у дубину.
Вјетар му је заглушујуће хучао око главе. Сто тридесет километара на сат, сто шездесет. Двјеста двадесет, и још брже…
При брзини од двјеста шездесет километара није осјећао оптерећење крила ни приближно онако снажно као некад при брзини од сто тридесет километара. Сасвим благо скренувши врхове крила, изви се и суну изнад таласа, налик на сиво топовско тане обасјано мјесечином.
Стисну очи да се одбрани од вјетра и обузе га радост.
„Двјеста шездесет километара на сат! И ништа! Ако се суновратим са висине од хиљаду петсто метара, ко зна колику бих брзину постигао…“
Заборави своје малопређашње завјете, однесе их силина вјетра. Чак се није ни осјећао кривим што је прекршио обећање. Таква обећања, уосталом, вриједе само за галебове што прихватају свакодневицу. Некоме ко је дотакао савршенство у учењу нису потребна слична обећања.
Чим је сунце изашло, галеб Џонатан Ливингстон је поново вјежбао. С висине од хиљаду петсто метара рибарски чамци су изгледали као тачкице на мирном плавом мору, а јато при свом јутарњем оброку изгледало је као облак узвитлане прашине.
Био је жив, једва је примјетно дрхтао од одушевљења поносан што је савладао страх. А онда је, без великих припрема, увукао предњи дио крила, избацио кратке, косе врхове и суновратио се право према мору.
Већ на висини од хиљаду тристо метара постигао је коначну брзину – вјетар је, попут чврстог звучног зида онемогућавао даље убрзање. Летио је вратоломном брзином од триста деведесет шест километара на сат. Стегну га у грлу при помисли да би при овој брзини са испруженим крилима прснуо и претворио се у милион ситних комадића. Али, брзина је снага, брзина је усхићеност, брзина је чиста љепота.
Започе се извијати на висини од триста метара. Врхови крила тресли су се и треперили на страховито снажном вјетру, а бродић и јато, што су му били баш на путу, титрали су и расли метеорском брзином.
Није се могао зауставити. Није знао ни како да скрене при оваквој брзини. Судар би значио тренутну смрт.
Због тога затвори очи.
Тог јутра, одмах након изласка сунца, галеб Џонатан Ливингстон је прохујао поред Јутарњег јата брзином од триста седамдесет километара на сат, затворених очију док му је вјетар жестоко фијукао у перје. Галеб среће му се овога пута насмијешио – нико није страдао.
Кадје поново уперио кљун према небу, још увијек је јурио брзином од двјеста осамдесет километара. Пошто је смањио брзину на четрдесет и најпослије испружио крила, бродић који је био на хиљаду и двјесто метара испод њега изгледао је као мала тачка на мору.
Био је усхићен. Крајња могућа брзина! Галеб који лети триста двадесет шест километара на сат!
Био је то рекорд, јединствен, велики тренутак у историји јата, тренутак који означава почетак новог раздобља у Џонатановом животу. Летећи према свом усамљеном полигону за вјежбање, савио је крила и био спреман за нови спуст с висине од двије хиљаде и четири стотине метара, па одлучи да данас савлада слијетање.
Помакао је само једно перце са врха крила два три сантиметра у страну и схвати да се може постићи глатко и широко скретање при вратоломној брзини. Међутим, прије тога је научио, уколико при таквој брзини помакне више од једног перца, завртиће се попут пушчаног метка… И тако је Џонатан постао први галеб који изводи акробатске летове.
Тога дана није губио вријеме на разговоре са другим галебовима – летио је све до сумрака. Открио је петљу, полагани ваљак, леђни ковитлац и летење на нож.
Кад се Џонатан придружио јату на обали, већ се била спустила ноћ. Био је уморан и вртило му се у глави. Ипак је у својој усхићености извео при слијетању петљу, а тренутак прије него што ће додирнути тло, ваљак на раздјеле. „Кад сазнају“, помислио је, „за мој рекорд, полудиће од среће. Колико је сад живот богатији! То је смисао живота, а не оно суморно вуцарање до рибарских чамаца и назад! Можемо се издићи из незнања, можемо постати вјешта, паметна и савршена бића. Можемо бити слободни. Можемо научити летјети!“
Године што су биле пред њим обећавале су срећу и задовољство.
Када је слетио на обалу, угледа скуп галебова и учини му се да су сакупљени већ дуже времена. У ствари, они су га чекали.
– Галебе Џонатане Ливингстоне! Стани у средину! – Ријечи Старјешине звучале су изузетно важно. Стајати у средини значило је или велику срамоту или велику част. На тај начин се исказивала част вођама галебова. „Наравно“, помислио је. „Јутарње јато видјело је мој рекорд. Али ја не желим почасти. Не желим постати вода. Само желим подијелити са њима своје откриће и упозорити их на нове могућности за све нас.“ Ступио је напријед.
– Џонатане Ливингстоне – ослови га Старјешина – стани у средину – на своју срамоту, тако да те сва браћа галебови добро виде…!
Као да га је неко треснуо даском по глави. Кољена су му заклецала, перје му се објесило, а у ушима му је зујало. „Зар ја да стојим у средини на своју срамоту? Немогуће! А мој рекорд? Они то не разумију! То је забуна, грешка!“ – … због своје непромишљене неодговорности – озбиљни глас је одјекивао – због повреде достојанства и традиције галебова…
Бити позван у средину због неког срамног чина значило је бити одбачен из друштва галебова, препуштен самотничком животу на Далеким Хридима.
– … Једног ћеш дана, Џонатане Ливингстоне, схватити да се неодговорност не исплати. Живот је неизвјестан, и непознат, а ми смо створени само да једемо и да опстанемо што дуже можемо.
Галеб се никад не супротставља збору јата, али Џонатан је ипак дигао свој глас: Неодговорности! Браћо! – узвикнуо је. – Ко је одговорнији од галеба који пронађе и слиједи смисао и виши циљ живота? Хиљаду година мучимо се да дођемо до рибљих глава, а сада имамо разлога да живимо – да учимо, да откривамо и да постанемо слободни! Дајте ми само прилику, допустите ми да вам покажем шта сам научио…
Јато је стајало непомично, као укопано.
Братство је развргнуто – повикаше галебови у један глас и једнодушно се оглушише и окренуше му леђа.
Остатак живота Џонатан је провео у самоћи, али је одлетио још много даље од Далеких Хриди. Није га толико бољела самоћа колико сазнање да његова браћа нису хтјела повјеровати у узвишеност летења; нису хтјели да отворе очи и виде.
Сваким је даном учио све више. Научио је да понирући пуном брзином може да дохвати врло ријетку и укусну рибу што се креће у јату три метра испод површине океана – више му нису били потребни рибарски чамци ни устајали хљеб да би преживио. Научио је да спава у ваздуху за вријеме дугих ноћних летова, користећи се вјетром што је долазио с копна и прелазећи тако по двјеста километара од заласка од изласка сунца. Владао је савршено самим собом, летио је кроз густе морске магле и пењао се изнад њих, до блиставог ведрог неба… док су други галебови стајали на земљи и знали једино за сумаглицу и кишу. Научио је да се служи вјетровима у висинама, да одлети дубоко у унутрашњост и ондје се погости укусним кукцима.
Све што је некада желио јату, сад је чинио сам за себе; научио је летјети и није му било жао цијене коју је платио. Џонатан је открио да су досада, страх и гњев главни разлози због којих галебови живе кратко, а пошто се свега тога ослободио, проживио је стварно дуго и лијепо.
(одломак)
с ученицима Фиелд школе у Чикагу превела и приредила Селена Сеферовић