Klinički život , Igor M. Đurić
ПОКОЈНИК: Још нешто... јеси ли ти разговарао са Иваном Карамазовим или вас има више...ЂАВО: Како каже извикани Куељо: ''ђаволи непрестано долазе и одлазе''. Има нас у много различитих тела и времена али ја сам један. Немам вере (осим своје), мењам расу према потреби, ентитет према датом тренутку а религију према послодавцу. Приметио си да сам скоро увек мушко. Ви писци волите да жене оставите за друге јунаке или да их представите као моје жртве али никад не опишете мене у женском роду или полу.ПОКОЈНИК: Па??? ЂАВО: Па, добро, јесам мушко, у истину. Ако ћемо право, мушко охохохо, итекако бих рекао: мушко! Али то свакако није разлог за вашу немаштовитост. Истина је додуше и да подједнако волим да опашем и мушко, и женско, зависи од тога како ми дође. (Јеси ли чуо да је ђаво икада купио душу од жене?). Даље, егзистирам више као идеја а мање као биће али забога о чему ово причамо, све ово личи на усиљени драмски текст... и више сам очекивао од тебе као интелектуалца кад се већ упушташ у разне опсервације. Дођавола, па Иван је књижевни лик, фикција... како бих могао... па ја сам стваран... и на крају, ако већ помињемо Достојевског, мени је више по укусу Николај Ставрогин, то је мој лик, то је моје дело. Нечиста сила!! А?! Не бих се сложио али има уметничке тежине. Како лепо тај каже: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личност нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од икога изнуђавам потврде... Фасцинатно и очаравајуће, мада неко може приметити и нешто патетике. Нема везе, уметност је то а куд ћеш уметност без патетике. Не, нисам разговарао са Иваном, он је по мало офуцан лик већ...ПОКОЈНИК: Само питам... извини... ЂАВО: ... и ... али сам разговарао са Фјодором Михаиловичем у Сибиру 1852-е године, кад је од хладноће, глади и исцрпљености... али то није за причање... касније ме је он описао као једног шармантног и духовитог похабаног племића, мада је по мом укусу претерао са мојим филозофирањем јер ја говорим и умујем само онолико колико ми је потребно да постигнем циљ и убедим ''странку''... шта... и ти мислиш да много филозофирам... ја не знам шта је вама свима... ви говорите и филозофирате о мени па сам вам ја крив после. Илити, што је 1692-е године гувернер државе Масачусетс господин Фипс када је дошао да умири инцидент у Салему, који је узгред буди речено измакао контроли, рекао: ''о ђаволу је већ доста речено...''. Са вама који желите да будете писци увек постоји проблем: како да будете оригинални?! Ја сам још 1923-е године говорио Ману на планинском одмаралишту и лечилишту Бергхоф да се потруди да буде оригиналнији и не помиње ме а још мање да ме и цитира. Није ме послушао, урадио је и једно и друго још и тендециозно преносећи моје речи да је моја популарност суштаствено немачка појава. А ја видиш нисам такав. Руска сам ја душа. Са Русима сам најбоље и пролазио. Немци су исувише крути. Енглези немаштовити. Французи су некултурни. Ви сте Срби подмукли а Италијани неозбиљни. Шпанци су пак непоуздани. Али Руси, ех, Руси имају душу. За руску душу се вреди помучити. И они је дају увек будзашто из чисте жеље да пропадну. Па они су сви револуционари, сви би они да руше старо и граде ново. И стално тако.ПОКОЈНИК: Ха, ту сам те чекао, сад ти мешаш књижевну фикцију и стварност, колико ово може да буде стварност. Тако је и Иван ''ухватио свога''. Манов њижевни лик Касторп се тамо лечио а не Ман.ЂАВО: Жао ми је да ти кварим еуфорију због заблуде да си укњижио једну вербалну победу, али ја нисам ништа помешао, ја јесам баш тамо разговарао са Маном а ни тај Касторп није сасвим измишљени лик. Међутим ја нисам ни мислио на њега јер је на основу нашег разговора и мојих речи створен Леверкин (који је такође ''хватао свога'') а који није нико други до Ниче, за кога си надам се чуо. Оговарали смо Ничеа а Томас ме после преварио.ПОКОЈНИК: Па шта ја да радим, да те помињем или не? Гужва је велика, конкуренција небројива? Како да се не поновим? Јер, није лако суштенство проникнути: ти ниси ја, ти си ђаво!!!ЂАВО: Ха, читали смо, видим, Ђавоље еликсире. Браво, браво!!! Најзад једно пријатно изненађење од тебе!ПОКОЈНИК: Да, читали смо, читали смо по нешто...ЂАВО: Елем, код Достојевског и Мана ја се појављујем у виду инцидента, нејасно и болесно, са увек отвореним знаком питања јесам ли стварност или халуцинација. Булгаков и, рецимо Ружди, мене представљају као део свакодневнице, као део света, као неког ко се креће међу људе. Код Гогоља ''знам'' да будем симпатичан и забаван ипак најчешће демонски миситичан, и њега су многи касније само копирали, Гогољ је мој литерарни отац у Русији. Код Хофмана врло отмен али средњеевропски мрачан. За Дантеа сам чудовиште са онога света које влада оном страном и што је још горе нисам сам него има мојих реплика колико хоћеш. Као и он, тако су и Гете и Милтон остали у сфери библијског па и античког мита. Они нису погодили скоро ништа од моје суштине и ако, понављам, неке нисам ни упознао лично. То су све обимна и до ''зла бога'' (дакле: ''до мене'') досадна дела која мало ко прочита до краја. Досадан је и Шекспир, али ме је он доста добро ''упаковао'' и то би требало да вам послужи за пример. (за себе) Свима вама, матер вам. (па опет Покојнику) Јер, руку на срце, било је много, много, више промашаја него добрих дела која имају мене за тему. Поготову код вас у Србији. Код вас има много слинаваца који су прво написали књигу па после научили да бришу нос. (па опет за себе) Такав си уосталом и ти. (па опет Покојнику) Па онда и тај Еко. Написао је досадну књигу, али врашки добру досадну књигу. Ја немам ништа ни са маркизом Де Садом осим моје индиректне кривице пошто је он покушавао да ме имитира на основу изопачених и посве погрешних представа о мени а које су плод заблуда. Ја по природи јесам перверзан али нисам болестан. Секс у коме је све дозвољено мени ништа не значи. Ја сам поборник ''забрањеног воћа'' које може бити извор највећих уживања. О митовима и светим књигама нећу ни да трошим речи. Већина ме упозна, макар по тим књигама, за живота или кад умру. Ти ћеш писати да си са мном разговарао док си био ''ни жив ни мртав'', док си био клинички мртав дакле у међуфази, што може да испадне и добро. Кажем ти: тешко је бити оригиналан кад сам ја у питању. Ето, Дикенс је поприлично лепо и невино све то представио, рекло би се: својим речима. Мада, и онај Португалац Самараго, људина једна, тај је био баш храбар. Он је отишао далеко али ипак не предалеко ... ипак, прилично... како да кажем: поприлично!!! Он је мене и Њега поставио на исто место у исто време у разговору који је обећавао. Инересантно. Моје речи је искористио. Ја сам му рекао да све што занима Бога занима и Ђавола. Није нескромно са моје стране али сви желе да пишу о мени. И Кафка, и Бодлер, и твога кума Његош, и Чехов, и Рабле, и Џојс, и Иго, и Беме, и Бекет, и Сартр... па онај ваш Ћосић. Ето, и Крлежа који ме описује у црним рукавицама, као доктора медицине из Смирне како кувентим на неком броду са српским војником... То је ваљда зато што немам својих светих књига, нити свешеника да их после погрешно тумаче. Ни највећи нису успели да буду оригинални: Ман се, рецимо, није ни макац померио од Достојевског (а овај је пак изашао из Гогољевог шињела), Гете од Милтона, Милтон од Бокача, овај од Дантеа. Али шта ћемо? Није моја грешка нити сам вас ја тако јебене створио па сви ви имате исте жеље. Признајем, неког удела има и мог у томе, ја наиме никада и не бирам безвезњаковиће који би пожелели: новац, злато, куће. Такве будалетине и не треба да добију шансу за нешто велико и озбиљно... Мада, сиромах човек готов ђаво... Него, хоћемо ли ми ово наше...ПОКОЈНИК: (Присети се речи италијанског писца које гласе: Чему доказивање онога што друкчије и не може да буде?) Дај то перо.Ставља потпис на уговор написан на пергаменту, пером које је умочио у сопствену крв, и у тај мах буди се крај своје жене, у свом кревету, у своме стану. Погледа на папир који је стајао поред будилника: ''однети критичару паре, 10 сати, кафана ''Под липом''''.
ПОКОЈНИК: Још нешто... јеси ли ти разговарао са Иваном Карамазовим или вас има више...ЂАВО: Како каже извикани Куељо: ''ђаволи непрестано долазе и одлазе''. Има нас у много различитих тела и времена али ја сам један. Немам вере (осим своје), мењам расу према потреби, ентитет према датом тренутку а религију према послодавцу. Приметио си да сам скоро увек мушко. Ви писци волите да жене оставите за друге јунаке или да их представите као моје жртве али никад не опишете мене у женском роду или полу.ПОКОЈНИК: Па??? ЂАВО: Па, добро, јесам мушко, у истину. Ако ћемо право, мушко охохохо, итекако бих рекао: мушко! Али то свакако није разлог за вашу немаштовитост. Истина је додуше и да подједнако волим да опашем и мушко, и женско, зависи од тога како ми дође. (Јеси ли чуо да је ђаво икада купио душу од жене?). Даље, егзистирам више као идеја а мање као биће али забога о чему ово причамо, све ово личи на усиљени драмски текст... и више сам очекивао од тебе као интелектуалца кад се већ упушташ у разне опсервације. Дођавола, па Иван је књижевни лик, фикција... како бих могао... па ја сам стваран... и на крају, ако већ помињемо Достојевског, мени је више по укусу Николај Ставрогин, то је мој лик, то је моје дело. Нечиста сила!! А?! Не бих се сложио али има уметничке тежине. Како лепо тај каже: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личност нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од икога изнуђавам потврде... Фасцинатно и очаравајуће, мада неко може приметити и нешто патетике. Нема везе, уметност је то а куд ћеш уметност без патетике. Не, нисам разговарао са Иваном, он је по мало офуцан лик већ...ПОКОЈНИК: Само питам... извини... ЂАВО: ... и ... али сам разговарао са Фјодором Михаиловичем у Сибиру 1852-е године, кад је од хладноће, глади и исцрпљености... али то није за причање... касније ме је он описао као једног шармантног и духовитог похабаног племића, мада је по мом укусу претерао са мојим филозофирањем јер ја говорим и умујем само онолико колико ми је потребно да постигнем циљ и убедим ''странку''... шта... и ти мислиш да много филозофирам... ја не знам шта је вама свима... ви говорите и филозофирате о мени па сам вам ја крив после. Илити, што је 1692-е године гувернер државе Масачусетс господин Фипс када је дошао да умири инцидент у Салему, који је узгред буди речено измакао контроли, рекао: ''о ђаволу је већ доста речено...''. Са вама који желите да будете писци увек постоји проблем: како да будете оригинални?! Ја сам још 1923-е године говорио Ману на планинском одмаралишту и лечилишту Бергхоф да се потруди да буде оригиналнији и не помиње ме а још мање да ме и цитира. Није ме послушао, урадио је и једно и друго још и тендециозно преносећи моје речи да је моја популарност суштаствено немачка појава. А ја видиш нисам такав. Руска сам ја душа. Са Русима сам најбоље и пролазио. Немци су исувише крути. Енглези немаштовити. Французи су некултурни. Ви сте Срби подмукли а Италијани неозбиљни. Шпанци су пак непоуздани. Али Руси, ех, Руси имају душу. За руску душу се вреди помучити. И они је дају увек будзашто из чисте жеље да пропадну. Па они су сви револуционари, сви би они да руше старо и граде ново. И стално тако.ПОКОЈНИК: Ха, ту сам те чекао, сад ти мешаш књижевну фикцију и стварност, колико ово може да буде стварност. Тако је и Иван ''ухватио свога''. Манов њижевни лик Касторп се тамо лечио а не Ман.ЂАВО: Жао ми је да ти кварим еуфорију због заблуде да си укњижио једну вербалну победу, али ја нисам ништа помешао, ја јесам баш тамо разговарао са Маном а ни тај Касторп није сасвим измишљени лик. Међутим ја нисам ни мислио на њега јер је на основу нашег разговора и мојих речи створен Леверкин (који је такође ''хватао свога'') а који није нико други до Ниче, за кога си надам се чуо. Оговарали смо Ничеа а Томас ме после преварио.ПОКОЈНИК: Па шта ја да радим, да те помињем или не? Гужва је велика, конкуренција небројива? Како да се не поновим? Јер, није лако суштенство проникнути: ти ниси ја, ти си ђаво!!!ЂАВО: Ха, читали смо, видим, Ђавоље еликсире. Браво, браво!!! Најзад једно пријатно изненађење од тебе!ПОКОЈНИК: Да, читали смо, читали смо по нешто...ЂАВО: Елем, код Достојевског и Мана ја се појављујем у виду инцидента, нејасно и болесно, са увек отвореним знаком питања јесам ли стварност или халуцинација. Булгаков и, рецимо Ружди, мене представљају као део свакодневнице, као део света, као неког ко се креће међу људе. Код Гогоља ''знам'' да будем симпатичан и забаван ипак најчешће демонски миситичан, и њега су многи касније само копирали, Гогољ је мој литерарни отац у Русији. Код Хофмана врло отмен али средњеевропски мрачан. За Дантеа сам чудовиште са онога света које влада оном страном и што је још горе нисам сам него има мојих реплика колико хоћеш. Као и он, тако су и Гете и Милтон остали у сфери библијског па и античког мита. Они нису погодили скоро ништа од моје суштине и ако, понављам, неке нисам ни упознао лично. То су све обимна и до ''зла бога'' (дакле: ''до мене'') досадна дела која мало ко прочита до краја. Досадан је и Шекспир, али ме је он доста добро ''упаковао'' и то би требало да вам послужи за пример. (за себе) Свима вама, матер вам. (па опет Покојнику) Јер, руку на срце, било је много, много, више промашаја него добрих дела која имају мене за тему. Поготову код вас у Србији. Код вас има много слинаваца који су прво написали књигу па после научили да бришу нос. (па опет за себе) Такав си уосталом и ти. (па опет Покојнику) Па онда и тај Еко. Написао је досадну књигу, али врашки добру досадну књигу. Ја немам ништа ни са маркизом Де Садом осим моје индиректне кривице пошто је он покушавао да ме имитира на основу изопачених и посве погрешних представа о мени а које су плод заблуда. Ја по природи јесам перверзан али нисам болестан. Секс у коме је све дозвољено мени ништа не значи. Ја сам поборник ''забрањеног воћа'' које може бити извор највећих уживања. О митовима и светим књигама нећу ни да трошим речи. Већина ме упозна, макар по тим књигама, за живота или кад умру. Ти ћеш писати да си са мном разговарао док си био ''ни жив ни мртав'', док си био клинички мртав дакле у међуфази, што може да испадне и добро. Кажем ти: тешко је бити оригиналан кад сам ја у питању. Ето, Дикенс је поприлично лепо и невино све то представио, рекло би се: својим речима. Мада, и онај Португалац Самараго, људина једна, тај је био баш храбар. Он је отишао далеко али ипак не предалеко ... ипак, прилично... како да кажем: поприлично!!! Он је мене и Њега поставио на исто место у исто време у разговору који је обећавао. Инересантно. Моје речи је искористио. Ја сам му рекао да све што занима Бога занима и Ђавола. Није нескромно са моје стране али сви желе да пишу о мени. И Кафка, и Бодлер, и твога кума Његош, и Чехов, и Рабле, и Џојс, и Иго, и Беме, и Бекет, и Сартр... па онај ваш Ћосић. Ето, и Крлежа који ме описује у црним рукавицама, као доктора медицине из Смирне како кувентим на неком броду са српским војником... То је ваљда зато што немам својих светих књига, нити свешеника да их после погрешно тумаче. Ни највећи нису успели да буду оригинални: Ман се, рецимо, није ни макац померио од Достојевског (а овај је пак изашао из Гогољевог шињела), Гете од Милтона, Милтон од Бокача, овај од Дантеа. Али шта ћемо? Није моја грешка нити сам вас ја тако јебене створио па сви ви имате исте жеље. Признајем, неког удела има и мог у томе, ја наиме никада и не бирам безвезњаковиће који би пожелели: новац, злато, куће. Такве будалетине и не треба да добију шансу за нешто велико и озбиљно... Мада, сиромах човек готов ђаво... Него, хоћемо ли ми ово наше...ПОКОЈНИК: (Присети се речи италијанског писца које гласе: Чему доказивање онога што друкчије и не може да буде?) Дај то перо.Ставља потпис на уговор написан на пергаменту, пером које је умочио у сопствену крв, и у тај мах буди се крај своје жене, у свом кревету, у своме стану. Погледа на папир који је стајао поред будилника: ''однети критичару паре, 10 сати, кафана ''Под липом''''.
Нема коментара:
Постави коментар