АЛБАНСТВО: од Скендербега до Миђенија (и: шире)!

     Пише: Игор Ђурић




Да народи, као Срби и Албанци, толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни да пређе.

Срби и Албанци у Старој Србији нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима од друге половине 16. века до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић) и то је период када је терор Албанаца над Србима достигао врхунце и ретко је када опадао све до Балканских ратова.

Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење.

Ретки покушаји да се та два народа приближе су пропадали: јер није било међусобно искрене жеље да се то заиста и догоди. Тако и намера да научимо језике једни других са циљем да ћемо можда на тај начин побољшати комуникацију пропали су због лицемерја и политичке позадине тих догађања.

Хабзбурзима је, својевремено, било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, у прилог томе говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

 До Балканских ратова Срби су имали Призренску богословију (Богословско-учитељска школа). Албанци нису имали ни писмо за своје дијалекте геге и тоске до 1908. године. Између два светска рата у школама Старе Србије се учило само на српском језику. За време Другог светског рата и Велике Албаније: само на албанском! На Косову и Метохији, од Другог светског рата па све до осамдесетих година прошлог века, као обавезни предмети на свим нивоима школовања били су албански језик за Србе и српско-хрватски за Албанце. Сваки народ је учио на свом језику али је постојао и предмет: нематерњи језик! Постојала је чак и институција полагања двојезичности: ко је желео да се запосли у државним органима морао да има потврду о положеној двојезичности!

Према томе се опходило лежерно и најчешће се то сматрало нужним злом (и са једне и са друге стране) и према тим предметима се односило доста комфорно: није се инсистирало на много знања, обично се гледао просек других оцена, није се таласало кад би дошло до неких проблема а да се не би изазивали међунационални конфликти. Руку на срце, Албанци су много боље говорили српски него што смо ми Срби говорили албански.

Албанци, као народ, имају таленат да брзо науче друге језике: поготово српски. Можда и то говори у прилог да су још увек у трагању за коренима и идентитетом, а можда и то да су кроз своју историју углавном били номади и сточари који су се кретали великим пространствима у потрази за пашњацима или што добар део њих има српске и хришћанске корене. 

У таквим путовањима наилазили су и на пределе Старе Србије, и тада су им се допали ти крајеви али због снаге средњевековне српске државе и повеља о забрани њиховог задржавања које су листом издавали Немањићи закључно са Душановим закоником (Душанова титула је гласила: Стефан у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима), нису могли ту да се задржавају. Како је српски корпус слабио под турском окупацијом тако су и Албанци све више долазили на Косово и Метохију у намери да ту и остану. Они су временом, како је то дефинисао Васа Чубриловић створили албански клин у српском животном простору. Тако је све почело!

Било је изузетака, у том лежерном схватању учења језика другог народа у Косовско-метохијским школама, као што сам био ја, где су наставници и професори албанског језика сматрали да ја намерно и из националистичких разлога нећу да говорим албански језик, јер како објаснити да одличан ђак из албанског језика има слабу оцену. То није била истина, макар не у потпуности, једноставно нисам знао албански јер само живео у насељу где су становали само Срби и нисам имао воље да га учим у школи (што је била грешка, данас схватам). Како било да било, имао сам грдних проблема и у основној и у средњој школи. Ишао сам чак и у Комитет на рибање, позивани су моји родитељи у школу на разговор, полагао сам пред комисијама.



Елем, док смо имали као предмет албански језик наставници и професори су нас терали да учимо напамет поезију албанског песника Милоша Николића који је користио псеудоним Миђени (Migjeni). Пошто му се отац звао Ђорђе он је тако саставио псеудоним: МИлош ЂорђЕв НИколић. Родио се у Вракама 1911. године а умро је 1938. године. Свршени је богослов и стипендиста Краљевине Југославије. Писао је на албанском језику, иако је био полиглота. Био је једна свестрана личност а свој радни век је провео као учитељ.



Због чега помињем овог песника?

Албански наставници и професори су стално инсистирали на његовој поезији, у свим разредима основне и средње школе (вероватно и из разлога што им избор и није био бог зна какав). То су биле песме обојене социјалном тематиком. За све време тог процеса, нити један од тих наставника и професора, нама ђацима никада није рекао име и презиме Миђенија. Чак је и у читанкама потписан само псеудонимом. Крили су то тако вешто да су требало да прођу године и године па да ја негде прочитам о коме је заиста реч. Њима је било од круцијалне важности, тада, чак и у време братства и јединства, да истакну његово албанство и да сакрију његово српско порекло. И успевали су у томе! То је био разрађен систем систематски спровођен: од уџбеника до наставног особља.



Исти је случај и са Фан Нолијем: Теофан Стилијан Ноли (1882-1965). То је албански писац и политичар. И он је био православни свештеник. Био је оснивач Албанске православне цркве у Америци. Руку на срце, за разлику од Миђенија, Фан Ноли је био албански националиста и емигрант у Америци, а опет и поред тога су нас у комунистичком систему терали да га читамо и учимо напамет. У то време само помињање Драгише Васића, Григорија Божовића или Владике Николаја значио је проблем са комунистичким режимом.

Дакле, и када је Фан Ноли у питању, а помињао се и на часовима албанског језика и на часовима историје (јер је уџбенике из историје писао чувени Али Хадри и према којима, уџбеницима, скоро да се није узимала у обзир српска историја) никада нам није поменуто да је Фан Ноли православни свештеник.

По овој истој линији, садашњи премијер Еди Рама скоро је изјавио да је он лично католик, жена му је муслиманка а деца су му православци.

Ибрахим Ругова је пред смрт прешао у католичанство, што му је представљало најбезболније решење јер су и они православног порекла (комшије смо па знам).

Наравно, најдрастичнији пример је Скендербег: Ђурађ Кастриотић Браниловић, који се потписивао ћирилицом као Скендьрь бегь, јер су га Турци звали Искандер Бег, што значи Господар Александар, и који беше од оца Јована и мајке Војиславе, који родише поред Ђурађа и браћу му: Станишу, Репоша и Константина, те сестре му: Мару, Ангелину, Јелену, Влајку и Мамицу. Дакле, њима никакав идентитетски проблем не представља што им је највећи национални јунак, онај о коме се песме певају: Србин!

Најзад: кад је највећи црногорски песник Србин (Његош) а због чега и највећи албански јунак не би био Србин?!

Шта је поента ове приче (ако је има)?

Албанцима је увек на првом месту албанство (нација) па тек онда порекло и вера, и као млада и скоро створена нација схватили су да морају да користе све што им је на располагању (а то је мало) у формирању свог идентитета и своје нације. Без обзира како се ко зове, које је вере, како му се зову родитељи, све ће се користити само ако помаже албанству! Али уз одређена прећуткивања и ревизионизам.

Добро, ми Срби смо другачији од њих, Албанаца, јер немамо проблем са идентитетом па себи можемо да приуштимо луксуз да бирамо само оно најбоље и наше. А и поред тога имамо светле примере попут Андрића, Селимовића и сличних. Стари смо народ са дефинисаним идентитетом, јер поред тога што смо хришћани и православци ми смо и Светосавци, и тиме смо јасно дефинисани и покривени по свим правцима. Нама није потребно да измишљамо топлу воду или кваку на вратима.

Међутим, оно што је евидентно, иако су Албанци превасходно били католици и православци (и данас их има у завидном броју, православаца око 25% а католика око 15%) и на ислам су прешли у време турске окупације, међу њима није настала подела оптерећена мржњом као између Срба и оних Срба који су отпали од православља и Светосавља (та подела често није верска него идеолошка). Албанци чак не потенцирају ни поделу унутар муслиманског корпуса (сунити и бекташи). Када су њихови циљеви у питању они су сви заједно у једној колони. Ми Срби имамо чак и више од пет колона!


         Наравоученије нека свако за себе изведе, по вољи.

Нема коментара:

Постави коментар